Room (2015)

Vaša ocena filma:
[Total: 49   Average: 3.7/5]

I’ve been in the world 37 hours. I’ve seen pancakes, and a stairs, and birds, and windows, and hundreds of cars. And clouds, and police, and doctors, and grandma and grandpa. But Ma says they don’t live together in the hammock house anymore. Grandma lives there with her friend Leo now. And Grandpa lives far away. I’ve seen persons with different faces, and bigness, and smells, talking all together. The world’s like all TV planets on at the same time, so I don’t know which way to look and listen. There’s doors and… more doors. And behind all the doors, there’s another inside, and another outside. And things happen, happen, HAPPENING. It never stops. Plus, the world’s always changing brightness, and hotness. And there’s invisible germs floating everywhere. When I was small, I only knew small things. But now I’m five, I know EVERYTHING!

Iako mi je ostalo još par značajnijih filmskih naslova iz ove godine da apsolviram, bila sam uverena da sam već pogledala najbolji (da, mislim na The Revenant), nijedan od preostalih naslova ne može ponoviti ni osećaj ni doživljaj koji sam imala dok sam ga gledala. Mislim da sam se možda prevarila, kao što je i mene prvih trideset minuta ovog filma prevarilo. Taman zamislim u glavi scenario o požrtvovanoj mladoj majci i dečaku koji ima neku retku bolest ili neki neobjašnjivi strah od spoljnog sveta i namestim se da gledam film, a onda – paf. Prvobitna postavka filma tj. same priče je možda nešto najbolesnije što sam gledala u okviru drame, a bogami gledala sam svašta. Ne sam konkretan slučaj, nego način na koji je postavljen film. Ovo što sam pogledala me kompletno oduvalo. Plakala sam sigurno tri puta (najmanje) u toku trajanja filma. Nikada nisam pogledala ništa slično (referišem se prvenstveno na prvih pedeset minuta filma, a onda i na ostatak upoznavanja).

The Room 2

Na početku filma imamo monolog malog dečaka Džeka (Jacob Tremblay) koji se upravo probudio i objašnjava kako on doživljava svet. On je narator priče, njega slušamo. Iako je zanimljivo slušati Džekove opise predmeta, situacija i ljudi i lako pratimo šta priča, ne vidimo u tome ništa drugačije od normalnog i ne obraćamo toliko pažnju na ono što izgovara. Pažnju usmeravamo ka njegovoj majci (Brie Larson). Ona se polako budi i to ne bi bilo ništa čudno, tipična slika majke i sina ujutru, da njih dvoje ne žive u jednoj sobi. U sobi koja je u isto vreme i spavaća soba i kuhinja i kupatilo. U sobi koja je zatvorena metalnim vratima koja imaju kod. U sobi koja liči na veliku četvrtastu kutiju, koja nema prozora osim na plafonu – tek toliko velikog da može nebo da se vidi. Ta soba je čitav svet Džeku i njegovoj majci, jedino što on ne zna za postojanje i onog sveta izvana. Tek tada počinjemo da obraćamo svu našu pažnju na novopostavljenu situaciju.

Džeku je rođendan i to peti. Majka mu govori da će da naprave tortu. Onu kao iz tv-a. Džek se raduje, ali kada torta bude spremna, nedostaju svećice i on se ljuti. Majka mu govori da Old Nick nije stigao kupiti svećice i da će za sledeći rođendan imati svećice. Nakon toga Džek odlazi na spavanje, ali ovaj put ne sa majkom u istom krevetu, nego u ormanu. Čuje se pištanje (kod) na vratima. Ulazi čovek (Sean Bridgers) koji je doneo neke potrepštine i koji se skida već na vratima. Vodi površan razgovor sa majkom dok Džek sve prisluškuje, praveći se da spava. Ono što sledi ću pustiti da sami otkrijete…

The Room 4

Nakon gledanja filma, prvo sam otišla da vidim ko su ljudi koji su zaslužni za film. To je, na prvom mestu režiser Leni Abrahamson (Lenny Abrahamson) koji je zaslužan za prošlogodišnji originalni film Frank o kome sam pisala. Ema Donohju je pisac prema čijem istoimenom romanu je i nastao ovaj film, a koja je takođe pomogla adaptirati scenario za isti. Roman je inspirisan istinitim događajem u Austriji i iako je tako, film nije samo prožet uznemirujučim momentima. Room je na momente tužan, na momente trilerski napet, na momente jako komičan i čak nekako odiše optimizmom koji se teško može objasniti.

Room je ispričan očima deteta, ali je prvih pedesetak minuta filma malo paradoksalno postavljeno sa tim očima jer je veoma uznemirujuće. Režiser ulazi u dečakov mozak koji je samo upoznat sa životom u četiri zida. Iz njegove perspektive opisuje se zapravo pakao Džekove majke, a da on toga nije ni svestan. Režiser je ipak uspeo da ukomponuje taj nazovi psiho-triler sa dečijom nevinošću. Uspeo je i da nam prikaže koliko neki prostor može biti ograničen. Kadar se konstantno udaljava, prostor postaje sve manji i manji, ali režiser nije uspeo samo to.

Iako je postavka filma strašna, ovo nije strašan film. Ovo je zapravo film o nadi, na kraju krajeva film o ljubavi između majke i deteta. Međutim, Room postavlja dosta bitnih pitanja vezanih za taj isti odnos. Koliko taj odnos može biti poguban, ako se stvori neka neprirodna bliskost, pa koliko taj odnos može ostaviti traume na dete koje jedinu sigurnost vidi u tom odnosu koji će ipak nekada da se prekine. Film postavlja još mnogo pitanja, a neka ne mogu da spomenem jer bih otišla duboko u spojlere, a zaista bi bila šteta da se sve otkrije čitajući ovaj moj tekst.

The Room 3

Svi znamo da je povezanost između majke i deteta duboka i neraskidiva, međutim ovaj film pokazuje neki novi stepen te povezanosti. Kada neko toliko voli svoje dete, u stanju je da stvori novi svet samo za njega da bi ga zaštitio. Kada neko od svoje tamnice napravi kakav takav dom i stvori život svom detetu u maloj prostoriji od nekoliko kvadratnih metara, zapitamo se koje su granice majčinske ljubavi. Postoje li uopšte granice? Njena ljubav je velika, ogromna, silna, a još je veća kada se priča zaokrene za 180 stepeni. Tek tada shvatite koliku žrtvu je ona podnela, a i dalje podnosi da bi sačuvala svoje dete. Od svega, od svih, od same sebe. I za režisera i scenario – samo ću reći BRAVO! Ne mislim više kopati ni gnjaviti vas o nekim tehničkim ili bilo kakvim drugim, nevažnim detaljima koji samo mogu da odvuku akcenat sa ovako ispričane priče.

Uvek sam smatrala Bri Larson novom mladom glumačkom nadom koja će jednom da zasija. Nisam mislila da će to biti ovako brzo. Njena gluma je opčinjavajuća, iskrena do srži. Poverovala sam svakoj njenoj emociji, svemu što je prikazala. Nominacija joj ne gine, bila u glavnoj ili sporednoj kategoriji. Kažem možda sporednoj, jer je glavni mali dečak Džek. Staviti na tako mala pleća (bukvalno mala) ovoliki teret, da jedan film počiva na njima, je velika odgovornost. On je možda i nadmašio svoju mamu. Toliko uverljivo odglumljeno, sa toliko dečije razigranosti i radoznalosti, sa dozom iritantnosti (dok ne saznamo celu priču), sa dozom razočarenja i sa dozom oduševljenja. Dete jeste glumilo dete, ali posebno dete koja odrasta u posebnim, nesvakidašnjim okolnostima.

The Room 5

Mogla sam pisati (posebno o drugom delu filma) još, ali onda bih otišla u te famozne spojlere koje moram spomenuti da dočaram situacije, a ni pod razno ne želim da vam pokvarim doživljaj ovog filma. Zbog toga sebe ograničavam na ovih par redaka o samom filmu koji nikako ne smete propustiti.

Šokantna i potresna priča, ispričana na nesvakidašnji, a opet jako simpatičan način, prožeta velikom humanošću i požrtvovanjem, zaista nimalo patetična nego iskreno dirljiva. Morate biti od kamena da vas ovo ne pomeri, bar koji milimetar.

Scenario
Gluma
Vizuelni utisak
Lični utisak