Režiser Daren Aronofski (Darren Aronofsky) je svojim debitantskim ostvarenjem Pi oduševio veći deo publike i kritičara. Za svoj sledeći projekat je izabrao tematiku koja je retko kome privlačna, ali je sa specifičnim scenarijom, audio-vizuelnim efektima i sjajnim kastingom uspeo da toliko puta prerađenu temu obradi na jedan sasvim novi, unikatan i veoma efektan način.
Radnja filma prati četiri glavna lika. Prva među njima je Sara Goldfrap (Ellen Burstyn), usamljena starica koja živi veoma monoton život. Njena glavna životna zanimacija se svodi na gledanje nagradnog kviza na televiziji i dobar deo dana provodi maštajući o dobijanju glavne nagrade. Njen sin Heri (Jared Leto) je heroinski zavisnik koji je posećuje samo kako bi ukrao nešto iz stana ili kako bi uzeo pare od nje. On sa svojom devojkom Merion (Jennifer Connelly) i najboljim drugom Tajronom (Marlon Wayans) nabavlja veču količinu droge koja je trebala biti namenjena prodaji, ali njihova zavisnost u kratkom vremenu troši svu količinu. Pored toga Sara, sticajem okolnosti, počinje sa nekontrolisanom upotrebom pilula koje joj izazivaju halucinacije i koje će je dovesti u sitaciju da bude poslata na veoma nasilno lečenje.
Scenario je napisan po romanu Huberta Selbija iz 1978. godine koji je ujedno i koautor scenarija, zajedno sa Aronofskim. Sama tematika kojom se film bavi je prilično neugodna, ali je u ovom filmu ta neugodnost podignuta na viši nivo. Počevši od veoma depresivnog prikaza usamljene starice i očajnosti narkomana da dođe do para, pa sve do njihovog moralnog i psihičkog crnila koji je, sa jedne strane, ekstremno efektan, dok je sa druge strane ekstremno gadan i užasavajuć.
Kako ne bih spojlerisao, spomenuću samo da je glavna karakteristika samog kraja filma dijametralno suprotna od većine projekata sa ovom tematikom. Pored snažnog utiska koji ostavlja i koji počinje da se gradi od same uvodne špice, Aronofski čini da se smestimo u život narkomana, da posmatramo i ocenjujemo njihova razmišljanja i potrebe i da, na neki način, budemo saučesnici njihove patnje i psihičkog kraha. Sama priča nema dovoljno materijala kako bi dva sata ispunila efikasnom radnjom, pa režiser pristupa brojnim audio-vizuelnim efektima koji dodatno naglašavaju ono što se dešava na ekranu. Ipak, pojedinci te efekte vide kao maskiranje siromašnog scenarija i svojevrsno razvlačenje trajanja filma, ali ja se ne bih složio sa njima. Osim toga, čitav projekat prati vrhunski saundtrek.
Naravno, čitav projekat ne bi bio toliko hvaljen da glumačka ekipa nije obavila perfektan posao. Elen Barstin je zaslužila nominaciju za Oskara svojim veoma uverljivim perfomansom, ali je nagrada otišla u ruke Džulije Roberts za ulogu u filmu Erin Brockovich. Džered Leto i Dženifer Koneli su sa prvenstveno svojom prirodnom lepotom, a kasnije uz pomoć šminke savršeno izneli krah narkomana, dok je Marlon Vajans, komičar koji danas niže ne baš hvaljene karaktere, ovde izneo ulogu za svaku pohvalu i iznad očekivanja.
Ukoliko možete da se nosite sa malo težom tematikom, po kojom ekspicitnom scenom i dosta audio-vizuelnih efekata dobićete jedno veoma jako, efektno i uzbudljivo iskustvo. Jedan od mojih omiljenih filmova.
10/10
