Let me tell you something: you don’t let anyone come between us. Nothing tears us apart. In Greek mythology, the Titans were greater even than the Gods. They ruled their universe with absolute power. Well that football field out there, that’s our universe. Let’s rule it like Titans.
Dok mi definitivno živimo u svetu pogrešnih ili, kako bi pojedini rekli, iskrivljenih vrednosti, a neki bi otišli tako daleko i rekli bi da su prave vrednosti potpuno nestale, smatram da barem kroz film možemo da oživimo/proživimo te prave i istinske vrednosti ili bar njihov duh. Ova biografska sportska drama sadrži samu esenciju tih pravih vrednosti. Ovo je vrhunski (ako ne i najbolji) film u ovom domenu jer, za razliku od sličnih ostvarenja, nema nijedne mrlje koja bi se istakla i pokvarila ukupni dojam. Ipak, ovaj film nije usamljen u toj svojoj bitnosti. Moneyball o kome sam ranije pisala, ili Any Given Sunday su takođe odlični primeri ovakvih jakih biografskih drama. Nažalost, mi danas živimo (hteli mi to priznati ili ne) u vremenu kada je sve postalo interes u bilo kom obliku, koji je preuzeo primat u svim sferama života, a posebno u sferi sporta. Zato je ovaj film sjajna prilika da se vratimo korenima pravih vrednost i značenja sporta – pravog duha igre tima. Kako reče moj prijatelj, ovaj film je pravi kontrast današnjem sportu – nije sirova snaga, nego srce.
Mesto dešavanja radnje je grad Aleksandrija, država Virdžinija, 1971. godine, vreme rasnih nemira. Zbog provođenja međurasne jednakosti vlasti počinju da u mesnim školama, na vodeće pozicije, postavljaju ljude crne boje kože i na neki način pokušavaju ujediniti do tada strogo odvojene, isključivo belačke ili crnačke srednje škole. Za trenera američkog fudbalskog tima Titans u srednjoj školi T. C. Williams postave afroamerikanaca iz Severne Karoline Herman Buna (Denzel Washington), dok je dotadašnji trener Bil Joast (Will Patton) smenjen, a kasnije, iako nerado, prihvata biti imenovan njegovim zamenikom. Iako se Joast ne miri lako sa nepravedno izgubljenim mestom, svestan je da se mora žrtvovati u korist opšteg dobra tima. Međutim, njegovi su sugrađani protiv tog rasnog mešanja u sport, a ni igrači nisu oduševljeni što će morati igrati zajedno, posebno vođe obe struje – talentovani belac Geri Bertie (Ryan Hurst) i crnac Džulius Kempbel (Wood Harris).
People say that it can’t work, black and white. Here, we make it work every day. We still have our disagreements, of course, but before we reach for hate, always, always, we remember the Titans.
Režiser filma je relativno nepoznati amerikanac jevrejskog porekla Boaz Jakin (Boaz Yakin) koji je školovani filmski radnik i trenutno je posvećen isključivo scenarističkom radu gde ima dosta uspeha (Now You See Me, The Rookie, Prince of Persia itd.) ako poredimo sa režiserskim radom. Scenario za ovaj film nije on napisao (napisao ga je Gregori Alen Hauard), ali ga je zato majstorski režirao. Uklopio je naizgled nespojive stvari, kao što su rasizam i diskriminacija sa sportom, prijateljstvom i posvećenošću, i to je zaista ispalo impresivno jer se na neki način nadopunjavaju te naizgled nespojive stvari. Celi film odiše u isto vreme potresnom i teškom notom (tematikom), ali takođe i inspirativnom i lepršavom u dosta momenata. Kroz čitav film se takođe provlači i očigledan motiv žrtvovanja. Žrtva života, privatnih obaveza, posla, sve za te davno zaboravljene vrednosti.
Osim par nadorađenih stvari da bi se postigao što upečatljiviji/verodostojniji utisak, Remember the Titans je autentični prikaz jednog takvog dešavanja/vremena. Spomenula sam ranije da film nema bitnijih mrlja. Ipak, ima jedna koja je meni zapala za oči. Postoje naznake da je lik trenera Hermana Buna mrvicu ulepšan, u smislu da on nije bio toliko omiljen/voljen/inspirativan igračima kako je prikazano. Jeste bio strog (nekada i prestog), jeste ih terao do granica fizičke izdržljivosti i to sve je prikazano u filmu, ali je u realnosti zbog njegove strogoće i takvog načina rada odustalo dosta igrača koji nisu mogli da se izbore sa tim, što opet nije prikazno u filmu. Ipak, ne bih bila ja da ne nađem opravdanje i za to. U jednom trenutku u filmu Bun kaže This is no democracy. It is a dictatorship. I am the law. Mislim da je tim namernim quotom režiser pokušao da malo ispravi stvar. On je tip trenera/čoveka koji zna da je lanac jak koliko je jaka naslabija karika.
U ovom slucaju, Denzelov lik je imao obrnutu ulogu i to je sam shvatio – lanac je čvrst onoliko koliko je on/trener jak. Jak za okolinu, primer za mlade, uzor za budućnost. U svakom slučaju, u američkim filmovima se ne može pobeći od preterano idealne slike lika/osobe koji se portretiše. Pravi primeri za to su filmovi Captain Phillips ili Hotel Rwanda gdje su one ružne, ali postojane strane portretisanih osoba totalno zanemarene ili čak negirane da se ne bi pokvarila celokupna slika samog filma. Lično mislim da je takav ustaljeni pristup greška jer idealizam nije jednako čovek, a svi ovi filmovi govore o čoveku kao ljudskom biću. Pravi čovek je tek kompletno predstavljen sa svim svojim vrlinama, ali ima i svoje mane koje ga isto tako čine kompletnim. To ne bi smelo da se preskače jer nas vodi u zabludu o ljudima i idealizovanju istih koje svakako danas imamo na pretek.
Sometimes life is hard for no reason at all.
Biografske drame ovakvog karaktera često se same spotaknu na zacrtanu predvidljivost radnje ili patetiku koja je neizbežan asesoar ovakvim ostvarenjima, ali tvrdim da je patetika u ovom filmu svedena na onaj minimalistički nivo da je skoro i ne primećujete. Mi u filmu naravno imamo hepi end jer su se te stvari desile baš tako. Svako skrnavljenje bi bilo odstupanje od termina true story i onda ovo ne bila prava biografska drama. Samim tim što je to izbegnuto upravo sa brutalno iskrenim prikazom stvari i činjenica koje su bile fakt u to doba, Remember the Titans dobija na još većoj vrednosti. Režija, scenario i istinitost nisu ništa sami zasebno ako nema sjajne glume u ovakvom projektu od koje najviše zavisi. Dakle, ne kažem dobre glume nego naglašavam – sjajne!
U njoj prednjači dokazani Denzel Vošington koji je opet maestralan. Ne znam više koje epitete da zalepim njegovoj glumi, šta da upotrebim da opišem brilijantnost i uverljivost ovog glumca u svakom filmu gde glumi. Zato ću se fokusirati na ostale glumce koji nisu puno zaostajali za Denzelom. Prvi od njih je Vil Pejton koji glumi lik pomoćnog trenera Joatsa. Jako cenim ovog glumca iako je on stalno u tzv. glumačkom ofsajdu. Uvek igra neke sporedne, ali opet bitne, dubokoumne uloge. Njegov lik u filmu mora stoički da primi udarac velike nepravde, a da ne padne. On takođe mora da ostane veran sebi i svojim životnim principima, da ostane moralan do kraja i pravi primer svojoj ćerki. Nju je odglumila (tada još dete) Hajden Panetier (Hayden Panettiere) koja je čak na momente bila previše hiperaktivna za tu ulogu, ali njen dečiji šarm, neiskvarenost i iskrenost je taj segment stavio u drugi plan. Istaći ću još par igrača glumaca – sjajnog Rajana Harsta (Ryan Hurst) kao Bertiera, Donalda Feisona (Donald Faison) kao Piteja, plavokosog macana Kip Parduea (Kip Pardue) kao Roni Besa i, tada još nepoznatog Rajana Goslinga (Ryan Gosling). Jedna od njegovih prvih uloga, iako je samo sporedna, ali i tada se videlo da se radi o velikom talentu.
Hatred destroyed my family. You listen, and you take a lesson from the dead. If we don’t come together right now on this hallowed ground, we too will be destroyed, just like they were. I don’t care if you like each other of not, but you will respect each other. And maybe… I don’t know, maybe we’ll learn to play this game like men.
Remember the Titans uopšte nisam posmatrala sa tehničke strane nego sam se referisala isključivo na poruku koju nosi i koja je jedina bitna. Nisu izumrle prave vrednosti. Itekako postoje, žive među nama, ali su ih neke druge popratne okolnosti i situacije toliko zatamnile da ih skoro i ne prepoznajemo. Da bi one opet preuzele primat od ovih iskrivljenih i pogrešnih, potrebna nam je puna istina, suočavanje, realno otrežnjenje čime ovaj film obiluje. Potrebno je da promenimo sistem vrednosti, da se vratimo apsolutnom poštenju i iskrenosti čemu nas ovaj film uči i bar na tren vraća. Kako i sam govori – potrebno je prvenstveno da menjamo sebe, našu svest, da postanemo bolji ljudi. Bolji za druge, a samim tim bolji i za sebe i da zajedno menjamo sistem u kome živimo, jer naš trenutni sistem je kreiran na lažima koje su obezvredile duhovne i materijalne vrednosti koje treba da čine naš život i kojima treba da težimo.
Čitavi segmenti naše društvene, političke i ekonomske stvarnosti su previše ograničeni, zarobljeni, potrošeni, zapušteni ili zaduženi. Laž, poltronstvo, koristoljublje i kukavičluk su postale uobičajene i normalne pojave i odlike mnogih (većine), a apatija i strah su stvarnost našeg društva. U filmu su takve stvari prikazane i postojane, ali su prevaziđene i pobeđene. Da, za to je potrebno vreme. Da, za to su potrebna velika dela, a ne prazne reči. Ali je moguće, a to je jedino bitno.
Spomenula sam ranije da je ovaj film srce. Pojedinima može ova rečenica da zazvuči pretenciozno ili čak previše patetično, ali sa mog stajališta je tako. Otkako sam prvi put pogledala ovaj film, gledam ga svake sledeće godine bar jedanput. Da me dotakne, da me inspiriše, da uvidim da nije sve tako crno. Da me podseti da ima još dobrih, moralno ispravnih ljudi koji rade ispravne stvari u korist većeg dobra, koji ne misle isključivo samo na sebe, da i dalje negde ima veoma časnih i poštenih ljudi u sferi sporta, odnosno uopšteno. Ovo jeste samo film, ali je rađen prema istinitoj priči koja se zaista desila. Dakle, moguće je da opet, nekad, nekome ovo postane stvarnost. Nekome, negde, pa eventualno i svima nama.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
