What the judge won’t take into account is the violence that you are using with your wife…
WHAT VIOLENCE?
Filmovi koji dolaze iz Argentine su po pravilu temperamentne, eksplicitne drame koje se najčešće bave socijalnim temama, odnosno međuljudskim odnosima. Takav je slučaj i sa filmom Wild Tales, koji je pokupio brojne filmske nagrade, između ostalih Baftu i bio je nominovan za Oskara u kategoriji stranih filmova. Režiser i scenarista Demian Sifron (Damián Szifrón) se ovoga puta pozabavio divljaštvom i granicama ljudskog stpljenja, odnosno prikazivanjem priča u kojima nagomilana frustracija prouzrokuje reakcije i ponašanja koja je moderna civilizacija morala da prevaziđe.
Film je podeljen na šest delova i svaki ima drugačije likove, mesta dešavanja i različite dužine trajanja. Iako su očigledno različite, sve imaju epilog koji plod nagomilane frustracije, nebitno da li istu stvara porodica, društvo, vlada ili nešto četvrto. Svaki deo se bavi određenom situacijom koja može dovesti do eksplozivnog ponašanja sa nesagledivim posledicama, počevši od surrealne scene u avionu koja nas brzo uvlači u film, preko scena u restoranu i na autoputu u pustinji, pa sve do venčanja. Tematski različite, sve one deluju koherentno i duboko povezano, a sigurno je da bi i svaka ponaosob pokupila neku nagradu na festivalima kratkometražnih filmova.
Ovih šest priča pokazuju različite načine na koje divljaštvo opstaje u najvišim nivoima civilizacije, bez obzira na društveni stalež, zanimanje, godine ili pol. Autor svoje ideje predstavlja na taj način da civilizacija stvara eksplozivne reakcije, umesto da civilizacija služi kako bi suzbila takvo ponašanje. On u ovom projektu bukvalno glorifikuje ljudsko gubljenje kontrole nad sobom i svojim ponašanjem, naročito u modernom životu punom stresa, prikazujući kako otpuštanje zveri često regeneriše čoveka, pa je čak šta više i poželjno. Osim erupcije frustracije, može se reći da je i tema osvete jedna od bitnih u filmu.
Predstavljanje jedne teme sa više različitih priča često nije najsrećnije rešenje, jer se prekida uobičajeni filmski tok (nema konvencionalnog narativa), a to se naročito odnosi na to ako svaki deo potpisuje drugi autor – jedna priča će se isticati po nečemu, dok će neke biti nepotrebne. Autor je uspeo da izbegne sve zamke i Wild Tales deluje kao skladna celina, sve priče su posebne na svoj način i svaka prikazuje široki spektar socijalnih pitanja. Likovi su veoma zanimljivi, a opet svako od njih deluje kao neko koga znamo iz svakodnevnog života i lako ih je zamisliti u tragi-komičnim scenama iz filma.
Rikardo Darin (Ricardo Darín) je svakako najpoznatije glumačko ime u ovom projektu (The Secret in Their Eyes). On tumači stručnjaka za eksplozive kome je frustracija na ivici pucanja (detonacije), a sukobljava se sa sistemom koji kažnjava nepropisno parkirana vozila. Svaka priča mi se svidela na svoj način – druga je prilično mračna, treća je kao da ju je režirao Tarantino, dok će vas poslednja ostaviti sa pitanjem sa kime to delite bračnu postelju.
Wild Tales je sjajan miks moderne drame i crne komedije koji se u šest priča bavi temom koja je poznata svima nama. Poseduje elegentan vizuelni utisak, odličan scenario i iskusnu režisersku ruku koja naizmenično ostavlja utisak holivudskog trilera i art-haus filma – ovaj argentinac je svakako vredan vašeg vremena.
moja konačna ocena: 9/10
