U svetu kakav trenutno jeste, jasno je da su teme istok-zapad, SAD vs Rusija i te kako popularne. Rastuća paranoja i podgrevanje Hladnog rata idealno je tržište za ove teme i proizvode nastale na istim. Tako se i krenulo sa filmovima i serijama koje se bave ovim temama, a koje redovno potpadaju pod uticaj paranoje i rusofobije. Pa tako, baš kao nekad, imamo crno-belu situaciju. Neki pokušavaju uneti nijanse sive, koje ipak ostaju u tragovima pod pritiskom javnosti ili, bolje reći, politike. Jedan koji se bavi ovim temama je i novi film oskarovke Dženifer Lorens (Jennifer Lawrence) imena Red Sparrow.
Red Sparrow je film nastao po istoimenom romanu koji je napisao Džejson Metjus, bivši CIA agent. On je napravio uspeh sa svojim špijunskim romanom, koji dobija i nastavke. Kako to već biva, Holivud nije čekao dugo da uspešnicu sa reči prevede na ekrane. Izabran je režiser poznate trilogije The Hunger Games, a kako se tim koji dobija ne menja, angažovana je i Dženifer Lorens za naslovnu ulogu.
Dominika Egorova (Lorens) je Primabalerina Boljšoj teatra. Nakon nezgode na velikom nastupu njena karijera je gotova. Opterećena još i bolešću majke i teškom situacijom u kojoj se našla, dobija ponudu od svog strica. Pristankom na istu, njen život odlazi putem gde je svaki pedalj istog pretnja po njen život. Našavši se u svetu laži, obmana i neprestane opasnosti, moraće da uradi nemoguće kako bi se spasila…
Odgledavši ovaj film i sam sam se našao pred teškim izborom – da li je ono što sam upravo gledao dobro ili loše. Ali kako je retko nešto crno-belo, tako je i ovaj film čudna mešavina tih nijansi, ali na kraju nije siv. Ne, onda bih ga morao oceniti prosečnim, solidnim ili nije loše. A on je u svih 2 sata i 20 minuta i odličan i loš. Naći neku granicu gde jedno počinje, a drugo završava nije ni malo lako.
Režiser Francis Lawrence, koga inače gotivim, posebno zbog Konstantina, je u mnogome napravio dobar posao. Međutim, da li sam ili pod uticajem, neke stvari je baš ono narodski upropastio, da ne kažem nešto drugo. Pre svega, Rusija danas nije ona iz doba Staljina i holivudskih filmova. Rusija je moderna država, čiji gradovi sijaju kao nijedan drugi. Gde je tehnologija, ona najmodernija, davno došla, pa i prevazišla i neke zapadne. Moderno društvo, kultura, istorija, nauka i sve drugo su među vodećim u svetu.
Sa druge strane, u filmu je prikazana kao da je vreme stalo decenijama pre. Hladna, betonska i surova komunistička zemlja iz najtvrdokornijih američkih propagandi. Primećuje se i uticaj iz Igara Gladi, tako da određene uniforme i ono sivilo i ambijent podseća na teške dane Distrikta 12. Teško da će se iko primiti na ovaj prikaz, te je istovremeno i veliki nazadak za sam film. Inače, čitav film ima tu neku atmosferu i kolorit evropskih filmova i to onih malo istočnijih. Nemate utisak uopšte da gledate holivudski blokbaster, a u najavi je tako izgledao. Mada, to samo po sebi uopšte nije loše i na uštrb očekivanog akcijskog džumbusa, dobili smo drugačiji špijunski film i nekakvu Nikitu bez oružja. Dakle, potpuna konfuzija utisaka.
Sama priča takođe ima svoje ispade u dobro i loše. Čas je plitka, čas izuzetno smišljena. Čas vas poštuje, čas ponižava kao gledaoca. Volite je i mrzite, ne zato što je sama po sebi loša, već jer vas tretira kao idiota, pokušavajući da vam proda neke, zaista nemoguće za prodati, stvari. Ipak, u tom predugačkom i valovitom, up and down džumbusu, ima odlično finale i vrednost gledanja i vašeg vremena postaje opravdana.
Ono što izvlači i nosi ovaj film je Dženifer Lorens. Ona je na centru pozornice i sve se vrti oko nje. Ostali likovi su tu da je vode kroz priču i o njima saznajemo malo ili nedovoljno da bi ih smatrali iole razrađenim. Neki su prikazani krajnje jednostavno i jednodimenzionalno, a drugi opet naizgled kompleksni, ali bez šanse da dobiju dovoljno vremena ili prostora da to na kraju i pokažu. Baš kao i u njenom baletskom nastupu, ona je prima balerina, ona je posebna i jedina važna. Ona je u crvenom kostimu, a svi ostali su jednoobrazni, beli. Ona je u svečanoj crvenoj haljini u hotelu gde su svi ostali crno-beli. Ona je Crveni vrabac u sivom svetu špijunaže i mora da istom zavlada kako bi se spasila.
Dženifer je jednostavno sjajna u svojoj ulozi, gde je gledamo kroz različita psiho-fizička stanja svog bića. Ovog puta igra nešto što nije do sada, a to je fatalnu ženu koja se oslanja u mnogome na svoj seksipil. Slobodne scene gde je gotovo sve na izvolte je novi izlet za Dženi. Seksi scene, kao i donekle one eksplicitne, donose nam Dženifer kakvu nismo gledali do sada. U svoj toj metamorfozi emocija i izgleda nosi čitav film i čini ga vrednim gledanja.
Red Sparrow je film koji će jedni hvaliti, drugi kuditi. Film koji ima svoje visine i duboke ponore. Film čije su mane očigledne, baš kao i vrline. Ako zažmurite na jedne, ne povuku vas druge i dopustite da vas nosi, dobićete drugačiji špijunski film, koji je imao potencijala za mnogo, mnogo više, a opet film koji trebate pogledati.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
