Radical je meksička drama koju je napisao i režirao Kristofer Zala, a zasnovana je na članku magazina Wired iz 2013. godine “Radikalni način oslobađanja generacije genija” Džošue Dejvisa. Film je premijerno prikazan 19. januara prošle godine na festivalu Sundance gde je dobio Festival Favorite Award, a u bioskope je pušten u oktobru. Radnja je smeštena u meksički pogranični grad koji je opterećen zanemarivanjem dece, korupcijom i nasiljem i prati frustriranog nastavnika koji pokušava radikalno novu metodu kako bi probio apatiju svojih učenika i otključao njihovu radoznalost, njihov potencijal, a možda čak i njihovu genijalnost.
Deca su pametnija nego što većina ljudi verovatno misli i odličan nastavnik to zna, a ovaj film zasnovan na istinitoj priči govori upravo o takvom nastavniku. On je čovek koji se nada da njegovi učenici, koje su obrazovni sistem i većina društva otpisali kao beznadežna deca zarobljena i osuđena na život u siromaštvu, neće naučiti samo ono što on mora da ih nauči – veruje da će želeti da nauče više od onoga što je na nekom nastavnom planu ili u okviru nekog standardizovanog testa.
Radost filma Radical je u posmatranju tog procesa. To čini uprkos onome što deluje kao nepremostive prepreke u vidu skeptične uprave škole i prosvetnih službenika koji žele samo dobre rezultate na testovima i imaju naviku da pune svoje džepove sredstvima koja su namenjena školama u njihovoj nadležnosti. Kao da ovo nije dovoljno tu je pozadina siromaštva i nasilja koja vuče ovu decu ka sebi kao gravitacija – upravo jedan od učenika, koji ili želi da bude u lokalnoj bandi ili to vidi kao svoj jedini izbor u životu dok ne dođe novi nastavnik, sam izgovara to poređenje.
Režiser razume snagu ovog procesa, kako u smislu onoga što je ovaj nastavnik postigao, tako i u smislu sopstvene drame filma. Ona je ubedljiva, ne samo zato što upoznajemo nastavnika i odabrani broj njegovih učenika na ličnom nivou, već i zbog toga kako se režiser fokusira na inherentnu radoznalost i želju dece da istražuje teorije i ideje – ovo je film o učenju koji zapravo prenosi sam proces učenja na jednostavan, jasan i inspirativan način.
Ovde Serhija igra Eugenio Derbez koji je trenutno možda najpopularniji glumac u Meksiku sa karijerom koja se proširila na SAD. Najpoznatiji je i imao je najviše komercijalnih uspeha kao komični glumac i, iako je nedavno proširio taj raspon u dramatičnim sporednim ulogama, njegova glavna uloga ovde je pomalo otkrivajuća. Ovaj čovek nije klovn koji je slučajno učitelj. On je čovek koji humor uglavnom koristi kao jedno od mnogih oruđa u svom nastavnom procesu, ali svaki deo njegovog bića je posvećen tome da ovaj razred učenika ne završi kao drugi koje je imao ili za koje je znao – izgubljen zbog sistematskih neuspeha i sistemskih društvenih problema.
Prvog dana u novoj školi, Serhio je prevrnuo sve stolove i klupe u učionici, tražeći od svog razreda da zamisli da su komadi nameštaja čamci za spasavanje, a da je pod okean. To bi trebalo da bude lekcija iz matematike, ali u narednim danima kada pokušava da objasni kako su deca koja su ostala bez čamca slična ostatku u matematičkom zadatku, učenici su više radoznali kako funkcioniše plutanje. Umesto da ih tera da se vrate na ono što je mislio da će naučiti iz vežbe, nastavnik ih podstiče da razmisle o tim novim pitanjima i istraže moguće odgovore. Veliki deo priče se vrti oko te vrste intelektualnog ispitivanja – deca postavljaju hipoteze o tome zašto neke stvari plutaju bolje od drugih ili shvataju koncept gustine i pokušavaju da zaključe ko je ima više, Serhio ili direktor škole Čučo.
Direktor škole u početku izgleda kao očigledan antagonista ove priče, ali ubrzo prihvata metode svog novog nastavnika kada vidi da one funkcionišu i ima iskrenu vezu sa njim o tome zašto su uopšte u prosvetnom poslu. Tokom trajanja filma upoznajemo i shvatamo živote nekoliko dece. Pre svih je tu Paloma, devojčica koji živi pored deponije smeća sa svojim bolesnim ocem i sanja da postane astronaut. Tu su Niko, dečak koji se kreće ka životu u bandi, ali koji shvata da bi mogao da postigne više, i Lupe, koja pomaže u podizanju svoje mlađe braće i sestara i otkriva da uživa razmišljajući o većim pitanjima života i morala.
Ove spoljne okolnosti i sile stavljaju Serhiov proces i optimizam na sopstvenu proveru i ako se Radical u završnoj trećini pomera ka melodramatičnijem pristupu film je to, na neki način, i zaslužio. Režiser radi na tome da ovaj proces nastave-učenja i da ovi likovi i njihova svakodnevna borba budu stvarni i vitalni – i u tome u potpunosti uspeva.
moja konačna ocena: 8/10
