Franke, my friend!
Danski režiser i scenarista Nikolas Vinding Refn (Nicolas Winding Refn) je imao svega 26 godina kada je snimio svoj prvi dugometražni film i to ne bi bilo previše vredno pomena da taj film, Pusher, nije stekao status umetničkog remek-dela koji mnogi porede sa Tarantinom i Skorsezeom. Snimljen ručnom kamerom koja se kreće iza leđa glavnog junaka, Refn na brutalno iskren i dramatičan način prikazuje likove i okruženja u kojima se radnja dešava, ali i predstavlja svojevrsnu psihološku studiju o svetu kriminalaca, u kome nepromišljenost i neutoljiva glad sa novcem često dovode do ne baš veselog epiloga.
Glavni junak filma je Frenk (Kim Bodnia), koji sa svojim nerazdvojnim prijateljem Tonijem (Mads Mikkelsen) predstavlja tandem dilera droge u Kopenhagenu. Frenk je inteligentan, ali veoma prgav i nervozan tip kome takva narav pomaže u uterivanju dugova i prodaji robe. Zaplet počinje kada od Mila (Zlatko Buric), opasnog narkobosa poreklom sa ovih prostora, uzme veću količinu heroina na odloženo plaćanje. Frenkov plan je da brzo proda drogu, vrati Milu novac i izvadi se iz dugova, ali će policijska akcija poremetiti njegov plan do temelja. On u stanju očajanja donosi brojne pogrešne odluke, a njegova situacija nikako ne obećava srećan kraj.
Sam uvod u film, koji veoma podseća na radove Gaja Ričija, podiže adrenalin i nedugo nakon toga smo bačeni na ulice Kopenhagena sa glavnim junakom, čineći da se osećamo kao voajeri koji prate Frenka u stopu, nemoćni da išta uradimo, ali svesni da ništa ne sluti na dobro. Refnu u ovom filmu kriminal nije primarna tema, nego kriminalno okruženje vidi kao odličan paravan da prikaže moralan sunovrat, lakomislenost, očajanje, nepromišljene odluke, dramatičnost situacija kada je život u pitanju i slično. Upravo zbog toga iz svakog frejma filma izbija adrenalinska drama koja nije isforsirana ili stilizovana, nego se gledalac može poistovetiti sa njom toliko da prolazi sve emocije zajedno sa Frenkom.
Vidimo da je Frenk poreklom iz srednje klase i srećne porodice, bez negativnog društvenog nasleđa, ali ne dobijamo odgovor na pitanje šta je to kvrcnulo u njegovoj glavi da postane čovek koji će prebiti prijatelja na osnovu lažne policijske dojave. Jednostavno se vidi da njemu ni do čega nije stalo (devojku-prostitutku tera iz stana, majku posećuje da bi joj uzeo novac), novac zarađen od droge mu je glavni pokretač u životu, ali mi čak ni ne vidimo da on u tom novcu uživa.
Nikolas Vinding Refn je poznat po tome da njegovi filmovi nisu namenjeni široj publici, ne samo zbog dosta scena nasilja, već prvenstveno zbog toga što njegovi radovi poseduju specifičnu umetničku crtu i slobodu koju većina ozbiljnih filmofila ume da ceni. Poseban razlog za ostavljanje pozitivnog utiska na gledaoce sa ovih prostora je činjenica da dva bitna lika predstavljaju pripadnike srpske narko-mafije u Danskoj. Kao što bi se verovatno moglo očekivati, oni nisu prikazani jednodimenzionalno, kao stereotipni pripadnici grupacije koja ide i puca, nego kao ljudi od krvi i mesa koji, iako kriminalci, imaju osobine ljudi koji su sasvim normalni sve dok ne pokušate da ih namagarčite.
Velika pažnja je posvećena detaljima vezanih za srpsku mafiju i prostorije u kojima njeni pripadnici obitavaju (zastave, navijačka obeležja, posteri narodnih pevača), a to sve daje još jedan veliki plus uverljivosti čitavog projekta. Moram priznati da je lepo videti da se autor potrudi oko toga, za razliku od većine holivudskih projekata (dovoljno je reći Killing Season).
Glumačka ekipa je vrhunski odradila svoj posao, pre svih Bodnia u ulozi Frenka, a zatim i svi ostali. Madsu Mikelsenu je uloga Tonija otvorila vrata brojnih projekata, pa nije ni čudo što danas uspešno radi u SAD. Ipak, lično mi se najviše svideo tandem Zlatko Burić, izvrstan glumac hrvatskog porekla, i Slavko Labović (Slavko Labovic), grdosija koja tumači ulogu Radovana, Milove desne ruke. Spontanost njihovih karaktera u kombinaciji sa crnim humorom koji prožima njihove dijaloge čine neku vrstu protivteže Frenkovom potpuno sivom svetu. Jednostavno je nemoguće ne nasmejati se čak i kada su potpuno ozbiljni. Vredi spomenuti i Tomasa Bo Larsona (Thomas Bo Larsen) u maloj, ali efektnoj ulozi džankija.
Pusher je instant stekao kultni status u Danskoj, čineći da njihova omladina počne da nosi odeću koja je bila karakteristična za naše krajeve i da svakodnevno koriste citate iz njega koji su postali popularne fraze u njihovoj kulturi. Uticaj koji je imao ne samo na ljude koji su učestvovali u njemu, nego i na kompletnu dansku kinematografiju u poslednjih dvadeset godina, je nemerljiv. Pod uticajem popularnosti Refn je 2004. godine snimio drugi deo u kome je glavni junak lik Tonija, dok je 2005. godine snimio treći deo u kome glavnu ulogu tumači Zlatko Burić kao Milo. 2012. godine su Britanci snimili rimejk koji je prošao neslavno.
Ukoliko uživate u polu-realističnim gangsterskim filmovima, snimljenim na gotovo umetnički način, Pusher je definitivno preporuka za vas. U ovom filmu gotovo sve štima i slobodno se može smestiti na liste najboljih (evropskih) krimića svih vremena.
moja konačna ocena: 10/10
