Svako ko je pogledao filmove Magnolia ili Boogie Nights veoma cenjenog režisera i scenariste Pola Tomasa Andersona (Paul Thomas Anderson) nije mogao ni da pomisli da će posle zanimlljivih, epskih dramskih saga sa veoma dobrim karakternim glumcima njegov projekat otići u žanr romantičnih komedija u kome će glavnu ulogu dobiti tada malo cenjen, a danas još manje, Adam Sendler (Adam Sandler). Da se odmah razumemo, ovo nije tipična romantična komedija koje ste možda navikli da gledate, nego ima tipične karakteristike Andersonovih filmova koji običan ljubitelj ovog žanra neće uzeti kao plus.
Početak filma nam prikazuje Berija Igana (Adam Sendler) rano ujutro ispred njegovog skromnog skladišta u dolini San Fernando. On živi veoma usamljenim životom bez ikakvih uzbuđenja koji se usko svodi na boravak u maloj kancelariji i životarenje u skromnom stanu. Ima sedam sestara koje mu nisu previše naklonjene zbog ispada u prošlosti i na proslavi rođendana jedne od njih on se poverava čoveku kako ima psihičkih problema. Stvari uskoro izmiču kontroli, Beri zove lažni hotlajn koji mu krade novac sa kreditne kartice i ima probleme sa batinašima koji mu je gazda hotlajna (Philip Seymour Hoffman) šalje, pa mu susret sa stidljivom i privlačnom Lenom (Emily Watson) unosi neophodnu svežinu i radost u život.
Kompletan akcenat filma je stavljen na lik Berija Igana kog Adam Sendler iznenađujuće dobro iznosi. On veoma vešto balansira između lika koji ima psihičke ispade kada lomi sve pred sobom, nihiliste koji se zadovoljava veoma sitnim uživanjima i čoveka kome je očajnički potrebna ljubav i društveno prihvatanje. Beri Igan je očigledno nezreo, veoma ljut čovek koji je smešten u telo osobe sa dečjom ličnošću. Sa ovakvim likom smo imali sličnu situaciju u Happy Gilmore kada je Sendler glumio karakterno sličnog lika, kome je ovoga puta dodato malo ljubavi, želje i motivacije, kao i dubine.
Sasvim neprimetno film iz drame sa efektima misterije prelazi u romantičnu komediju koja može delovati pomalo neverovatno, ali u kinematografskom smislu sasvim zanimljivo. Postavlja se pitanje šta lik Lene radi sa Berijem, ali to se pitanje (neprimerenost ili neverovatnost održivosti ljubavne veze) postavlja i u većini romantičnih komedija. Njihov odnos sadrži dosta simbolike i efektno prikazuje ljude koji vape za ljubavlju. Upravo u tim situacijama scenarista govori „ne razmišljate previše, jednostavno dozvolite sebi da uživate u njihovoj zaljubljenosti“ jer je sasvim nepotrebno i suvišno objašnjavati ljubav.
Simboliku ljubavi Anderson prikazuje i kao način da se veoma korisno i uzbudljivo kanališe energija govoreći da ne možete iskusiti punu snagu zaljubljenosti ukoliko se u potpunosti ne prepustite. Na taj način zaljubljeni Beri veliki bes koji povremeno ispoljava na nedužnom nameštaju kanališe pozitivno, usmeravajući ga ka Leni i svoj odnos sa njom. Prikazivanju lika Berija sjajno pomažu sporedni glumci, među kojima se izdvaja tandem koji se redovno pojavljuje u projektima ovog autora, Luis Guzman (Luis Guzmán) i Filip Sejmur Hofman (Philip Seymour Hoffman), kao i već pomenuta, izvanredna glumica Emili Votson.
Ovaj film predstavlja neku vrstu prekretnice u filmskom stvaralaštvu Pola Tomasa Andersona. On nakon ovog filma u svojim projektima u potpunosti izoštrava pojedinačan lik, sa sve manjom količinom aktivne radnje u filmu. Ono što je ovde eksperimentisao je sjajno preneo u verovatno njegov najbolji film do sada There Will Be Blood, kada je sjajno generisao i prikazao lik Denijela Plejnvjua, a šta tek reći za film The Master u kome se toliko bavio likom Fredija Kvila sa minimalizovanom radnjom da je uspeo zbuniti čak i svoje najveće fanove.
Kao zaključak ću navesti da ako tražite tipičnu romantičnu komediju, a niste otvorili um za nešto novo, izbegnite ovaj film. Sa druge strane fanovi inovativnosti, sporih drama i uopšte radova Pola Tomasa Andersona će biti više nego zadovoljni.
9/10
