Većina filmova u kojima glumi Nikolas Kejdž su u poslednjin nekoliko godina postali bizaran, apsurdan žanr za sebe – Mandy, Color Out of Space, Willy’s Wonderland, Pig o kome sam pisao pre dva meseca, a ovoj grupi se slobodno može pridodati i novi Prisoners of the Ghostland. Reč je o mešavini žanrova koju je najlakše definisati kao akcioni neo-noir vestern koju potpisuje Sion Sono, veoma ekscentričan i poštovan japanski filmaš.
Kejdž u ovom filmu tumači opasnog i nemilosrdnog pljačkaša koji je uhvaćen nakon pljačke banke. Bogati guverner bizarnog samurajskog grada koji podseća na Japan iz feudalnog doba ga vadi iz zatvora i nudi mu slobodu, a zauzvrat treba da mu vrati usvojenu unuku Bernis (Sofija Butela) koja je pobegla od njega u mračnu regiju zvanu Zemlja duhova. Obučen u kožno odelo koje će se samouništiti ukoliko se ne vrati na vreme, naš antijunak kreće na put da pronađe mladu ženu, a na tom putu će pronaći i iskupljenje za svoje grehove…
Radnja filma je u suštini jednostavna – antijunak dospeva u zemlju koja je uništena nuklearnom kataklizmom i u kome žive ljude koji veruju da su trajno zarobljeni jer put za beg opseda banda duhova. On iznenađujuće brzo pronalazi Bernis i u svojoj avanturi nailazi na određene, ničim izazvane prepreke. U ovoj priči nema nekog dubljeg značenja niti postoji neki filmski razlog za njeno pričanje, osim činjenice da bi uz lokacije snimanja, scenografiju i koreograifiju borbi sve to izgledalo “mnogo kul”.
Ono što dobijamo je neo-vestern sa akcijom spasavanja smešten u postapokaliptičmo okruženje sa dodatkom samurajske avanture i neodređene priče o duhovima. Scenario sve ovo meša u nešto što je jedinstveno čudno ili neobično jedinstveno i u određenoj meri sve to jeste relativno kul, ali nema prave poente, odnose sve to je daleko od prave, smislene celine. Scenario poseduje puno narativne odsutnosti, odnosno često se ponavljaju određeni kadrovi bez prave poente, kao onaj sa aparatom za slatkiše u banci.
Reditelj Sion Somo je veteran japanskog filma i ovo mu je debitantski rad na engleskom jeziku. Kinematografija njegove zemlje je poznata po upečatljivim, često uznemirujućim kadrovima i očigledno je da ovaj autor ima oko za te stvari. Međutim, ta bizarnost nakon početne relativne privlačnosti postaje repetitivna i ne uspeva da nadoknadi siromašnu priču – njegova kamera nam neprestano predstavlja iste stvari i nagoveštava neku dubinu ili metaforu svega ovoga za koju na kraju ostajemo uskraćeni. Najkraće rečeno, sve što gledamo je niz lepo realizovanih, ali besmislenih gluposti.
Kao da sva ova bizarnost nije dovoljna, lik Nikolasa Kejdža nosi kožno odelo koje poseduje eksploziv na šest mesta, uključujući i dva pozicionirana na njegovim testisima (?), koji će se aktivirati ako ne uspe u svojoj misiji ili ako ga Bernis previše uzbudi. Na putovanju ga prate noćne more iz prošlosti i njegovi strahovi, pa sam negde u toj činjenici pokušao da nađem razloge što naizmenično prelazi iz stoičkog heroja u neotesanog galamdžiju. U suštini, ako vam je glavni razlog za gledanje ovog filma njegova pojava, Kejdž će je u potpunosti opravdati.
Prisoners of the Ghostland je apsurdna i hiper-stilizovana mešavina žanrova koja nam ne nudi pravi razlog za svoje postojanje – rad u kome možete uživati ako volite bizarne uloge Nikolasa Kejdža i ako vam ne smetaju adrenalinske ludnice koje ne treba shvatiti ozbiljno.
moja konačna ocena: 4/10
