Na dodeli nagrada Oskar 2010. godine glavna tema bila je Gabori Sidibe (Gabourey Sidibe) i njen Precious, sjajan mali indi film koji je postao veliki. Kao i uvek, mene trenutni hajp oko nekog hvaljenog filma na prvu odbije i pustim da prođe vremena pre nego što ga pogledam, a to se uglavnom desi kada se hajp smiri i tek tada donesem svoj sud. Tako je bilo i sa ovim filmom. Tek sinoć ga pogledah. U jednom dahu. Strašna priča.
Harlem, 1987. godina. Klarisa Prešs (dragocena) Džouns je šesnaestogodišnja tinejdžerka koja očekuje svoje drugo dete, i to ne bi bilo ništa čudno da i to drugo dete nije plod incesta, posledica seksualnog zlostavljanja njenog oca koji ju je zlostavljao još otkako je bila trogodišnja devojčica. Ona i njena majka žive u jednom stančiću od socijalne pomoći u minimalnim životnim uslovima. Njena majka, u svom bolesnom umu, smatra da joj joj je Prešs preotela muža i zbog toga je još gore zlostavlja i psihički i fizički. Prvo dete, ćerkica koju je rodila Prešs živi sa njenom bakom i ima Daunov sindrom. Jedino za potrebe dolaska socijalne radnice baka dovede dete da se čini da živi sa njima. Zbog svega toga Prešs često beži u svoje misli u takvim trenucima, u maštanje i zamišlja da je neko drugi. Biva suspendovana iz regularne škole, zbog trudnoće i preusmerena u alternativnu školu. Tu upoznaje devojke slične sebi i prijantu profesorku – Gospođu Rein (Paula Patton), kojoj zapadne za oko i koja ne misli da je Prešs bezvredna kako joj je servirano celi život.
Film je režirao Li Deniels (Lee Daniels), američki producent koji se okušao ranije i kao glumac, a po mom mišljenju ovo mu je najbolji film koji je režirao. Njegov je i prošlogodišnji, nagrađivani i češto spominjani Butler za koji lično ne razumem pohvale, a još je režirao veoma slab triler iz 2012. godine, Paperboy sa Nikol Kidman. Ovaj film je adaptacija romana Push američke književnice Sapphire koja se i pojavljuje na tren u filmu kao vaspitačica u vrtiću. Za adaptaciju scenarija je bio zadužen Džofri Flečer koji je odradio sjajan posao.
Ovaj film jednostvano ne može, a da ne ostavi jak utisak na gledaoca. U prvom delu je šokantan i lično gadljiv, toliko da sam u par navrata mislila prekinuti gledanje. Ostala sam zgrožena mišlju da se to sigurno nekome dešava, možda u ovom trenutku, da je to nečiji život. Noćna mora glavne junakinje kao da nema kraj i na svaki košmar se nadodaje novi. Beznadežni osećaj vas ne napušta u prvom delu filma nijedne sekunde i zaista vas tera na duboko razmišljanje.
Gluma u filmu je na veoma visokom nivou svih protagonista. Samo nijanse i kompleksnost karaktera odlučuju ko je bolji. Gabori Sidibe je bila fantastična u svojoj ulozi, snimila je dosta teških scena i zaista, da je dobila Oskara te godine, ne bi bilo nezasluženo. Međutim, film je ukrala njena bolesno okrutna majka Meri. Performans američke glumice Mo’Nique je zadivljujuć jer njen lik čini nezamislive stvari sopstvenoj ćerki. Ona je zasluženo osvojila Oskara za najbolju sporednu ulogu jer je za par nivoa ovom ulogom iznad svih ostalih nominovanih u toj kategoriji, a za tu ulogu je osvojila i sve preostale nagrade koje se mogu osvojiti te godine (Golden Globe, BAFTA, Sundance).
Svu glumačku ekipu pohvaljujem, ali izdvajam pevačicu Maraju Keri koja je bila odlična kao socijalna radnica. Jedna scena pri kraju filma je maestralno odrađena i nisam bez razloga spomenula ovu pevačicu. Tu je i uvek draga za videti Paula Paton, prelepa američka glumica koja je jako saosećajno odglumila ulogu posvećene profesorice.
Ovo je mračna, teška i veoma potresna drama koja nesumnjivo ostavlja dubok utisak kod gledaoca i koja u isto vreme izaziva više različitih osećanja, od sažaljenja do gađenja. Ne sećam se kada sam toliko plakala na neki film. Ovaj sigurno neću duže zaboraviti i baš zato ga morate pogledati, jer ovaj film je brutalno iskreno ispričan i, nažalost, nečija tužna sudbina u ovom okrutnom svetu.
10/10