Klasična kinematografija krenula je izumom kamere koja snima pokretne slike, a te slike su beležile nešto sasvim trivijalno. Braća Lumijer snimila su kratkometražne filmove sa motivom koji je sadržavao samo izlazak radnika iz fabrike i ulazak voza u stanicu, a ipak je taj voz i perspektiva iz koje je prikazan, u umu gledalaca stvorio efekat senzacije, efekat u kome su gledaoci mislili da će voz iskočiti sa platna u bioskopsku salu. Od tako infantilnih prizora, godinama kasnije, selimo se malo dublje. Kao što pacijent vremenom stvara toleranciju na određene lekove, tako gledaoci vremenom stvaraju toleranciju na ono što vide u kinematografiji. Gledaocima koji prisustvuju današnjoj senzaciji filma, ulazak voza u stanicu je previše trivijalan i nesenzacionalan. Takva scena može da se dopadne samo nekome ko prvi put ima kontakt sa pokretnim slikama takve vrste, kao što je dete, na primer. Vremenom, takvo dete apsorbuje sve moguće scene i podiže svoju tolerancijsku granicu. Dete postaje čovek, a čovek je željan novih prizora, novih senzacija. U jednom periodu postaje interesantno to kada voz bude raznesen na deliće. U sledećem periodu to uopše nije interesantno, i od filmadžija se očekuje nešto još ekskluzivnije, možda da voz iskoči iz šina i napravi sveopšti haos u stanici. Ta želja se prepliće sa strahom da bi isti taj voz uskočio u bioskopsku salu. Eventualno, čak i ovaj poslednji scenario bi doživeo potpunu i maksimalnu konzumaciju i više ne bi bio interesantan za gledanje.
Kinematografija je dugo živela bez zvuka. Krajem dvadesetih godina prošlog veka on je doživeo svoju premijeru. Gledaoci su bili očarani time da ne samo mogu da gledaju glumce, već da čuju njihove glasove. Više nije bila bitna samo vizuelna predstava, već i zvučna. Takvi likovi su bili dosta distancirani jedno od drugog, sve dok nije došlo do trenutaka kada je ta hladnoća u odnosima morala da se zagreje poljupcima. Vremenom, poljupci su istrošeni kao efekat zbližavanja karaktera na ekranu, i sada je bilo potrebno uraditi nešto više. Karakteri su počeli fizički da nasrću jedno na drugo, ali ništa sem toga i insunuacija šta se kasnije moglo dogoditi nije prikazano. Alfred Hičkok je na kraju svog remek dela „Sever-severozapad“ na veoma dovitljiv način prikazao šta se to dogodilo na kraju priče između dvoje ljudi tako što je prikazao voz koji ulazi u tunel. Nije potrebno previše mašte da bi se dokučilo šta se kasnije dogodilo. Krajem šezdesetih godina prošlog veka, došlo je do sveopšte kulminacije u potiskivanju seksualnih motivacije, upravo u trenutku kada je generacija bejbi bumera došla u godine kada svako želi da bude revolucionar i menja svet. Na samom pragu stvaranja hipi kulture, krenulo je razgolićavanje filmskh likova u kinematografiji.
Film „Drugi“ Džona Frankenhajmera iz 1966. godine, prikazuje čoveka koji nije zadovoljan svojim životom. On nije nezadovoljan zbog nedostatka novca, naprotiv, on je veoma imućan i ima dobro plaćen posao kao bankar, lepu kuću i život. Ono što se njemu ne dopada je verovatno izazvano krizom srednjih godina i kombinacijom hladnih odnosa sa svojom suprugom. U prilog tome govori činjenica da on i njegova supruga spavaju na odvojenim krevetima, ali u istoj sobi. Kada odlazi da promeni svoje telo i život, drogiran od pića koje mu je ponućeno, on siluje mladu plavu devojku. Kasnije prisustvuje orgijama u koje ne može tako lako da se uklopi. Nešto u njemu se protivi takvom ponašanju. Scene nisu previše eksplicitne, ali su dovoljne da zagolicaju gledaoca i pomere granice viđenog. Kako je vreme proticalo, sve je više elemenata unošeno u kinematografiju. U svom pornografskom izražaju, najviše se isticala evropska kinematografija, koja je uvek bila nezavisnija i opuštenija u odnosu na centralizovanu američku kinematografiju. Italijanski reditelj Tinto Bras izgradio je karijeru na filmovima koji su na samoj granici između klasične kinematografije i pornografije. Rodžer Ebert je naveo film „Kaligula“ sa Malkomom Mekdauelom kao jedan od onih retkih koje je napustio na samom startu projekcije. Da je vreme sterilnosti karaktera na filmu prošlo, shvatio je legendarni reditelj Alfred Hičkok, na zalasku svoje karijere. On je u filmu „Frenzy“ opustio svoje kriterijume i prikazao malo od lepote ženskog tela i egzibicionizma, ali sve to uglađeno da izgleda više erotično, kroz sumrak spavaće sobe.
Upravo su sedamdesete bile period zlatnog doba pornografije, i ta činjenica se nije mogla ne odraziti na klasičnu kinematografiju. Kroz osamdesete i devedesete, granica je sve više podizana, da bi se krajem prošlog veka pojavili filmovi koji prikazuju homoseksualnost. Takvi filmovi se pojavljuju baš u trenucima kada treba da se prekrši neki tabu, u ovom slučaju tabu homoseksualnosti. Nije prošlo petnaest godina od kako je homoseksualnost skinuta sa liste devijantnih bolesti, a već su krenuli filmovi koji običnim nedužnim gledaocima prikazuju priče iz života takvih karaktera. Vremenom, takvi filmovi se umnožavaju, i dolazimo do trenutka u kome se prikazuju drugačije perverzije i seksualne iskvarenosti. U filmu „Antihrist“, Lars von Trier prikazuje seksualni odnos dvoje roditelja dok njihovo dete u drugoj sobi radoznalo prilazi prozoru koji je njegova prečica ka smrti. Trier kao evropski reditelj ima veću slobodu na svom kontinentu, ali uz to što je sam zavisnik od pornografije i ima česte napade depresije. U filmu „Filipe Morise, volim te!“, Huan Mekgregor i Džim Keri su u čistom homoseksualnom odnosu. Keri se prilikom reklamiranja ovog filma javno izražavao kao borac za prava LGBT populacije, i to pomalo bojažljivo, jer je film tek trebalo prihvatiti.
Ovakvim homoseksualnim pričama u filmovima podiže se tolerancijsko polje jednog naroda. U Srbiji i okolnim zemljama brdovitog Balkana, takva priča je tabu. Srđan Dragojević u svom filmu „Parada“ spaja nespojivo, regionalne nacionaliste i gej populaciju koji štite paradu od drugih nacionalista. Film je očekivano izazvao veliku pažnju, ali uspeo da se dopadne skoro svim gledaocima zbog komedijskih scena koje svako može prihvatiti subjektivno ili objektivno. Na jedan način humora, prikazana je ozbiljna priča, i smekšana su srca svih koji su imali uzdržane stavove. Film u svom pogledu kvaliteta nema previše parametara kojima se može pohvaliti. Jasno je da je ovo jedan film propagande određene populacije od strane proslavljenog reditelja koji trenutno luta. U okviru priče još jednog domaćeg filma „Sedam i po“, kao jedna od priča koje pripadaju smrtnim gresima, prikazuje se pedofilija. Međutim, poenta ovog filma nije sama pedofilija, već podvrgavanje pedofilije podsmehu i omalovažavanje na takav ironičan način, da je samim karakterima u filmu bilo neprijatno da se povere jedno drugom kao pedofili. Jasno je da ovaj film osućuje ovakav vid seksualnosti. U filmu „Lolita“, Stenli Kjubrik pokušava da prikaže pedofilski odnos između maloletne četrnaestogodišnje devojčice i odraslog čoveka. Međutim, film je došao početkom šezdesetih i u sebi nema eksplicitnih scena, sem one prljave namere glavnog glumca, koja je tada predstavila pravu boleštinu u javnosti, nasledivši kontroverzu od pisca Vladimira Nabokova.
Međutim, još jedan domaći film nadmašio je sve prehodne po svojoj tematici i simboličnosti, a to je „Srpski Film“, koji je toliko kontroverzan da po inerciji privlači pažnju i u isto vreme gađenje i osudu svih koji su ga pogledali, a morali su, jer se o njemu priča. Sam film je depresivna priča o bivšem porno glumcu koji prihvata ulogu u snuff filmu, međutim, priča odlazi toliko nemoralno da bi pokazala neku višu poentu, da jednostavno takav ishod uopšte ne može da ostavi gledaoca ravnodušnim. Ono što je začuđujuće i iznenađujuće jeste to što se film dopao gledaocima preko velike bare. Granice su definitivno pomerene, ime je privuklo dosta pažnje, a sama radnja još više. Domaća kinematografija nije previše jaka, ali se u poslednjih par godina javljaju takvi pornografski filmovi poput „Život i smrt porno bande“ i „Klip“, kao i već pomenuti filmovi. Ne samo da je u domaćoj kinematografiji takvo stanje svesti stvaralaca, već se takvo stanje prenosi na pozorište, gde se prvi put izvodi komad „Gospođa ministarka“ Branislava Nušića, ali ovoga puta u tranvestitskom svetu. Domaća umetnost se jako razbolela, ali kako pokazuje istorija, umetnost se zarazila od društva, a ne društvo od umetnosti.
Pornografija u svetu filma verovatno će apstinirati i verovatno je neće ni biti, sve dok gledaoci ne dostignu određeni tolerancijski prag. Pornografski filmovi odišu lošim pričama, a gledaoci klasične kinematografije vape za odličnim pričama, mada još uvek ne za pornografijom u njima. Vrlo je moguće da će se nešto promeniti u svetu klasične kinematografije, ali još uvek gledaoci umeju da razgraniče klasičnu kinematografiju od pornografije. Klasična kinematografija prikazuje određene priče, i takve priče treba da budu prožete odnostima na svim nivoima, pa čak i onim seksualnim. Međutim, ukoliko takvi odnosi budu prerasli odnose erotičnosti ili bar male perverzije i pređu u domen pornografije, onda se postavlja pitanje koliko će se klasična kinematografija razlikovati od pornografije.
Karakteri ne treba da budu sterilni u filmovima, ali ovo su određene priče, a seksualnost je sastavni deo takvih priča. Da li je potrebno naglašavati pornografijom kakvi su njihovi životi, jer je upravo film taj koji sadrži esencijalne delove priče nad kojom se film nadvija. Seksualni odnosi isti su kao i svi drugi izazvani id-om, a među njima spada i ishrana, pa opet nije obavezno prikazati u klasičnoj kinematografiji karaktere koji jedu da se ne bi razbila realističnost filma. Svi mi podrazumevamo da on mora da jede da bi živeo, ali isto tako to ne moramo da vidimo obavezno na ekranu da bi nam bilo jasno da oni jedu. Ako ovu formu primenimo na klasičnu kinematografiju, treba da bude jasno da prikazivanje seksualnih odnosa ne mora obavezno da se vidi, jer se to podrazumeva.
Autor teksta: Zlatan Stajić
