The tea is going out. The interruption is staying right here with me.
Svako ko malo duže prati sajt zna koliko cenim Pola Tomasa Andersona (Paul Thomas Anderson), veoma talentovanog autora, koji svaki segment kreiranja filma drži u malom prstu. Njegovi projekti su lične prirode i on je jedan od retkih autora sa holivudske A liste kome nije prioritet da zaradi na bioskopskim kasama, već da ekranizuje svoje ideje i vizije. Činjenica je da prosečnom gledaocu njegovi filmovi mogu izgledati odbojno i dosadno, ali to ne umanjuje njihov kvalitet i umetničku vrednost.
Svoj najnoviji film je smestio u posleratni London pedesetih godina prošlog veka i prati Rejnoldsa Vudkoka (Daniel Day-Lewis), koji sa svojom sestrom Siril (Lesley Manville) proizvodi renomirane haljine za elitnu klijentelu. Rejnolds je zakleti neženja – žene prolaze kroz njegov život, eventualno se neka zadrži kako bi mu pružila društvo i inspiraciju, ali mu brzo dosadi. Zaplet nastaje kada na odmoru upozna Almu (Vicky Krieps), mladu, pomalo svojeglavu i tvrdoglavu konobaricu, koja mu ubrzo postaje muza i ljubavnica. Međutim, Rejnolds shvata da njegov pažljivo isplanirani život, u društvu Alme, polako počinje da puca po šavovima…
Rejnolds je specifičan čovek, nadmen i egocentričan, koji većinu dana provodi sam sa sobom. Retke prilike za društvo, poput doručka, on koristi da skicira haljine, dok od ukućana zahteva potpunu tišinu. Njegova kuća je ujedno i radionica, pa dosta krojačica tu svakodnevno dolazi na posao. Rejnolds ih uljudno pozdravlja i pamti im imena, ali je očigledno da mu one služe isključivo za ispunjenje vizija, bez nepotrebne prisnosti. Dve scene su sasvim dovoljne da shvatimo kakav je karakter Rejnolds: sam uvod filma u kome se on vrlo detaljno i pažljivo doteruje i prva scena doručka, kada kritikuje devojku jer nije upamtila njegovo ranije upozorenje o kroasanima, koje se vrlo verovatno nije ni desilo (osim, možda, u njegovoj glavi).
Prvi susret ljubavnika u ovoj netipičnoj romantičnoj drami ide predvidljivim tokom – džentlmen iz grada veštim manirima dobija naklonost konobarice. Međutim, ubrzo shvatamo da Almino nasmejano lice krije smelost i preduzimljvost. Nakon poziva na večeru pruža cedulju Rejnoldsu, što nam govori dve stvari, a to su da je očekivala ponudu i da je eventualno bila spremna da preduzme prvi korak kako bi ispunila svoja očekivanja. Čitav scenario je prepun sličnim Alminim pretpostavkama, njenim preciznim tvrdnjama, ali i suptilnim diverzijama na njenu ili obostranu korist.
Iako na prvi pogled dominantan, naviknut na povlađivanje i uslužnost, shvatamo da Rejnolds poseduje jak Edipov kompleks i da je i dalje vrlo vezan za svoju pokojnu majku. Paradoksalno je što Almi kaže nešto tako intimno, a ubrzo nakon toga mu ona služi kao živa lutka kojoj uzima sve moguće mere na telu i komentariše joj izgled, dok Alma ne reaguje. Anderson nam ostavlja da u početku zaključimo kako je Rejnolds mačo muškarac, dok je Alma slepi obožavalac zbog njegove reputacije ili izgleda, ali ubrzo otkrivamo da se iza koketne i ponizne osobe krije žena koja zna šta hoće i ne preza da dođe do toga.
Psihološki konflikt između njih dvoje je jedna od glavnih tema scenarija. Iako deluje da će Alma doživeti sudbinu devojke sa početka filma, očigledno je da ona ima druge planove. Smena dinamike ove uvrnute romanse čini da nam junaci priče postanu totalno drugačiji od očekivanog. Kako scenario odmiče tako mi sve više učimo o ovim likovima, iznova iznenađeni njihovom dubinom, sve do konačnog, manje-više jednostavnog rešenja za zaključenje njihove priče.
Kao što je i očekivano, svaki vizuelni detalj ovog filma je doveden do savršenstva. Minimalistička scenografija koja ostavlja puno prostora izloženim haljinama (jedinim stvarima vrednim divljenja, ako pitate vlasnika kuće), raskošni kostimi, pažljivo birani muzički tonovi Džonija Grinvuda i urođeni autorov osećaj da kreira specifičnu atmosferu i preseli nas u doba kada se radnja odvija – jednostavno imamo utisak da posmatramo klasičan film iz pedesetih godina. Glumačka ekipa se svela na tri imena, jer su svi ostali karakteri ili u prolazu ili statisti. Već odavno se svaki performans Denijela Dej-Luisa svrstava pod termin remek-delo, a moram priznati da je luksemburška glumica Viki Krips bila i više nego dostojna glumačka partnerka.
Phantom Thread je elegantna, vizuelno raskošna i pomalo zahtevna romantična drama koja se bavi umetničkom inspiracijom, opsesijama i granicama koje smo spremni preći zarad emotivne satisfakcije. Čak i ako vam priča bude nezanimljiva, pojava velikog Denijela Dej-Luisa će čitav film učiniti bar duplo boljim.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
