I think he’s afraid of what’s gonna happen if he loses.
No, he’s afraid of what’s gonna happen if he wins.
Bobi Fišer je bio nesvakidašnji čovek, poremećena inteligencija sa rukama i nogama, hodajuća kontradiktornost izletela pravac iz Manovog romana. Prvi amerikanac koji je stekao titulu svetskog šampiona u šahu, pobedivši genija Borisa Spaskog i to usred Hladnog rata, je kasnije u svojoj državi od heroja nacije postao persona non grata. Njegov život je bio inspiracija za mnoge igrane i dokumentarne filmove, a jedan od njih je i Pawn Sacrifice režisera Edvarda Cvika (Edward Zwick).
Na samom početku filma upoznajemo mladog Bobija koji biva privučen magijom šaha, koji nije ni igra, ni sport, ni način života, a opet jeste sve ponuđeno. Iščitava tekstove o sovjetskim igračama, uči otvaranja, taktike i odbrane, a sve u cilju da postane najbolji igrač šaha na svetu. Kako se sve više priblažava cilju i susretu za titulu sa Borisom Spaskim, njegov egocentrični genije polako počinje da uplivava u paranoju i psihozu. Sa druge strane ga država vidi kao izvanredno propagandno sredstvo u ratu protiv komunista, a Bobi počinje da otkriva veru i da sve posmatra sa velikim sumnjama.
Pawn Sacrifice je snimljen kao istinita priča, ali dosta stvari u ovom filmu je daleko od istine, što je jedan od razloga zbog čega ima slabije ocene u odnosu na potencijal. Ne bih se previše bavio detaljima, ali mogu reći da se bukvalno možete uvrediti ovim filmom ukoliko znate malo više o životu Bobija Fišera. Nemam problem sa izmišljenim detaljima koji su sastavni deo skoro svakog biografskog filma, nego sa bitnim činjenicama koje bi lakše i bliže predstavile ovog šahovskog genija, a kojih u filmu nema ni u naznakama.
Režiser je skoro čitav film prilagodio borbi Bobija sa sovjetskim šahistima koja je kulminirala u istorijskom meču koji se desio 1972. godine u Rejkjaviku, što je svakako u redu, ali kao prosečni gledalac sam očekivao detaljniju biografsku dramu. Ovako se akcenat više stavlja na televizijske isečke iz tih godina koji govore o Bobijevim mečima, prikazivanje njegove specifične, eksplozivne naravi, kao i na predstavljanje njega kao egocentričnog, razmaženog obešenjaka (što je on svakako i bio). Ostajemo uskraćeni za detaljniji prikaz glavnog junaka, ali zato detaljno pratimo čuveni šahovski meč koji je predstavljen kao propaganda (opet, što je on svakako i bio).
Moje mišljenje je da ovom filmu fali zanimljiviji fokus – stavljanje akcenta na psihu i specifičan pogled na svet glavnog junaka je u svakom slučaju zanimljivije od šahovskog meča (rezultat svi znamo, pa nema ni faktora iznenađenja). Njegov genije je svrstan u ludilo, njegovo logičko razmišljanje je shvatano kao paranoja, smatrali su ga čudakom jer osobenjak i perfekcionista. Nedostaje muška figura u detinjstvu Bobija Fišera, prikazivanje njegovog susreta sa verskom organizacijom, kao i šta se dešavalo sa njim nakon meča u Rejkjaviku. Mi dobijamo nekoliko informacija i deset sekundi istinitih snimaka pre odjavne špice koji pokrivaju skoro 36 godina njegovog života i teško da nećete pomisliti hej, voleo bih da vidim još o tome.
Ovaj film nije promašaj jer uspeva u tome da nam stvori okvirnu sliku šahovskog genija Bobija Fišera, pre svega zbog velikog truda koji je uložio Tobi Megvajer (Tobey Maguire). Njegov Bobi je eksplozivan, mahnit i sumnjičav, često viče na najbliže saradnike i može se smatrati antijunakom, ali Megvajer uspeva da ga iščupa iz te zamke i mi ga pratimo kao (naivnog) pozitivca. Kasting nije najsrećnije odrađen, a to se naročito odnosi na Liva Šribera (Liev Schreiber) koji je tumačio Spaskog, ali ekipa svakako zaslužuje sve pohvale za svoj trud – spomenuću i Majkla Stulbarga (Michael Stuhlbarg) i Pitera Sarsgarda (Peter Sarsgaard).
Pawn Sacrifice je ziheraški biografski film – autori se nisu previše udubili u materiju i poseduje dosta klišea, ali uspeva da drži pažnju, pre svega zbog veoma zanimljivog glavnog junaka. Ljubitelji šaha, poštovaoci Bobija Fišera i filmofili koji vole laganije drame treba da mu pruže šansu.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
