Postoje različite stvari koje vas privuku nekom filmu. Svi mi nešto različito volimo, ali za svakog postoji tajni okidač ili više njih koje kad ugledamo jednostavno moramo da pogledamo taj film. Ovaj put su za mene to bila dva. Prvi je Vinsent Kasel (Vincent Cassel), a drugi je sama činjenica da je u pitanju australijski film. Naime radi se o filmu zvučnog imena Partisan gde naslovnu ulogu igra gorepomenuti glumac, a ujedno je i prvenac australijskog režisera Ariela Kleimana (Ariel Kleiman), meni potpuno nepoznatog.
Priča počinje tako što šarmantni Gregori (Kasel) dolazi u bolnicu, tačnije porodilište. Dok šeta hodnicima u jednoj sobi spazi mladu ženu, Suzanu, sa tek rođenim detetom. Videvši da je bez pratnje prilazi joj i upoznaje je, nudi joj da krene sa njim i ona pristaje. Odvozi ih u svoj neobičan dom prepun dece i drugih žena. Jedanaest godina je prošlo od tada. Gregori je primetno stariji, a upoznajemo i Aleksandra, bebu sa početka filma, sada već odraslog dečaka. Kako film dalje teče upoznajemo se sa neobičnom skupinom koja zajedno živi u, naizgled, harmoniji. Međutim, sve će se promeniti nakon što nastrada jedna kokoška…
Moram priznati da već duže nisam pogledao ovako neobičan film, a on to jeste po svim svojim parametrima. Okruženje, priča, likovi, muzika, atmosfera, sve je neobično i nešto što nismo navikli da gledamo često. Nakon što odgledate film videćete da ovo ne treba da vas čudi, jer je film jedna psihološka studija kulta iliti zatvorene zajednice sa izrazitim i apsolutnim liderom. Do ovog saznanja ne dolazite odmah i lako. Ne, to je više jedna slagalica čije delove slažete sa svakim minutom koji prođe, ali kad krenete ispočetka biće vam potrebno dosta tih istih minuta da bi prestali da u sebi ponavljate pitanja: Ma šta je ovo? Ko su oni? Gde je ovo? Zašto ovako? Zbog čega sve to?, i tako dalje. Ja iskreno jesam, a bilo mi je veoma zabavno ponavljati pitanja kao mantru, a još zabavnije kad bih i dobio odgovor na neko od njih.
Nemojte da vas zavara ova zabavnost, jer ispod šarene i zabavne vanjštine vreba jedna veoma ozbiljna, složena i teška priča. Ta priča je ovde ispričana nadrealno, jer do kraja ne saznate gde se sve ovo dešava. Dakle, nebitna je zemlja, narod, rasa ili bilo kakva druga društvena odrednica jer ova priča je univerzalna i primenjiva na, nažalost, mnoge koje su se odigrale, koje se odigravaju i koje će se i dalje odigravati. Gledali smo mnoge filmove i emisije o kultovima, sektama i raznim drugim tajnim zajednicama gde jedan harizmatični lider uspeva da proda svoju priču drugima. Obično su ti drugi ranjene i povređene duše, posrnule, povređene i ponekada uništene, usamljene i ostavljene, a takve su idealan plen za razne grabežljivce. Upravo takvima se najlakše proda priča pod okriljem dobrote, pomoći, prihvatanja, pružanja doma. Nakon toga grabljivac zauvek vlada tim dušama i kroz maglu svoje priče tera ih da rade zastrašujuće stvari, a da toga nisu ni svesni.
Atmosfera u filmu je odlična i potpuno odgovarajuća ovakom jednom nadrealnom filmu. Iskren da budem, imao sam osećaj kao da gledam neki od filmova Emira Kusturice, jer sve je tako slično njegovom štimungu – lokacije, likovi, celokupna atmosfera koju isti proizvode itd, tako da sam sebe uhvatio da u pola filma lutam po netu proveravajući da li ima Kuste igde među ekipom filma. To za mene može biti samo plus. Ono što je u mnogome doprinelo toj atmosferi je i činjenica da su se scene u unutrašnjosti snimale u Australiji, gde je sve svetlo iako niti jednom ne vidimo nebo, šareno i veselo. Nasuprot tome, sve vanjske scene su snimane u Gruziji i to verovatno u jesen ili zimu. Taj vanjski svet je sav siv, sumoran, depresivan, težak. Upravo ovaj kontrast je od izuzetne važnosti za samu priču, ali to ostavljam vama da prosudite.
Likovi su odlični, kao i glumci koji ih igraju. Vinsent je, kako sada kažu, izdominirao. Čova je sa godinama sve bolji, godine su mu dale i određeni karakter koji njegova pojava donosi. Voleo bi da ga gledam u nekom stvarno velikom filmu, iako ih je on imao i pre, ali mislim da bi sada potpuno blistao. Klinci kojih ima dosta su odlični i potpuno su dočarali jednu vojsku ispranih ili, bolje rečeno, upravljenih umova. Ipak, izdvaja se Džeremi Čabriel (Jeremy Chabriel) koji igra Aleksandra. Dečak čarobnih očiju je odradio veliki posao ovde.
Partisan je neobično ostvarenje, mali film koji nosi veliku i, što je najvažnije, univerzalnu priču, tešku i opasnu, vešto sakrivenu ispod šarene laže i sa sjajnim Kaselom kakvog nismo gledali.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
