I used to talk to you all the time, even though I was alone. I walked around for months talking to you. Now I don’t know what to say.
Posebna kategorija drama su filmovi koji imaju jednostavnu priču, a akcenat je stavljen na karaktere i njihov razvoj. Na kraju filma se vide pojedine promene, najčešče sazrevanje likova u određenom smislu, a takve projekte krase vizuelni, dramski i narativni kvalitet. U svetu u kome je film postao sredstvo za zgrtanje para ovakvi radovi su izgubili na brojnosti, a jedan od najpopularnijih filmova ovog tipa je Paris, Texas, nemačkog režisera Vima Vendersa (Wim Wenders).
Na samom početku vidimo beskrajne krajolike teksaške pustinje, a usred nje Trevisa (Harry Dean Stanton) koji luta njom bez smisla i cilja. Napokon nailazi na naseljeno mesto i pada u nesvest, a lokalni lekar kontaktira njegovog brata Volta (Dean Stockwell), čija je vizit-karta bila u Trevisovom novčaniku. Ispostavlja se da četiri godine niko nije znao gde se Trevis nalazi, a to se odnosi i na njegovu suprugu Džejn. Njegov brat dolazi po njega i vodi ga u Los Anđeles. Tamo se ponovo susreće sa svojim sinom Hanterom, kog su Volt i njegova supruga podizali kao svog. Njihov odnos neće odmah biti na najboljem nivou, ali će se poboljšati kada odrede zajedničku misiju – da pronađu Džejn.
Uz dašak evropske umetničke kinematografije, Paris, Texas je film koji će vas privući svojim bogatim vizuelnim utiskom, a zadržati pričom koja veoma sporo odmotava svoje klupko, sa pažljivim i precizno određenim otkrivanjem informacija o likovima koje pratimo. Na prvi pogled veoma jednostavan, poseduje nešto skoro magično koje nas prosto tera da pratimo sudbinu izmučenog i izgubljenog čoveka kao što je Trevis. Iako traje skoro dva i po sata i poseduje odličan završetak, zanima nas šta se dešava sa likovima i nakon odjavne špice, a to je jedna od odlika kvalitetnih filmova. Vim Venders je u portret pustinje smestio portret članova porodice, sa svim onim međusobnim odnosima koje takva zajednica ima.
Sem Šepard (Sam Shepard) je napisao scenario koji majstorski iznosi činjenice o glavnom junaku, taman toliko da održi pažnju gledaoca, a da ne odaje previše. Osim toga, poseduje nekoliko zaista emotivnih scena, među kojima bih izdvojio prikazivanje amaterskog snimka sa odmora, a posebna priča je završna petina filma, koja je sama za sebe čitav vulkan sirovih emocija. Pun pogodak je što je pažnja posvećena i ostalim likovima, koji se svako na svoj način nosi sa povratkom Trevisa u njihove živote. Lik Volta mi se posebno svideo, pre svega zbog puno razumevanja, požrtvovanosti i posvećenosti svome bratu.
Hari Din Stenton sa svojim fizičkim izgledom mučenika je pravi izbor za tumačenje lika koji je nestao na četiri godine, a svojim mirnim performansom lako osvaja simpatije i stvara sažaljenje. Klinac koji tumači njegovog sina Hantera je svakako jedna od boljih uloga dece-glumaca koje sam do sada imao priliku da vidim, a lično me je potpuno raspametila Nastasja Kinski u ulozi Džejn. Njena uloga je vremenski mala, ali je njeno tumačenje čini izuzetnom – stvara neverovatan osećaj prisnosti, kao da je znamo čitav život, i odiše seksipilom.
Paris, Texas je izvanredan primer pametnog, realističnog, ljudskog, iskrenog filma, koji se potpuno oslanja na likove i performanse glumaca – putovanje koje će svako doživeti na svoj način i koje će, za većinu gledaoca, biti nezaboravno emotivno iskustvo.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
