Oppenheimer je epski biografski triler koji potpisuje jedan od najboljih i najomiljenijih filmaša današnjice Kristofer Nolan. Kilijan Marfi tumači Roberta Openhajmera, američkog teorijskog fizičara kome se pripisuje titula „oca atomske bombe“ zbog njegove uloge u Projektu Menhetn koji je tokom Drugog svetskog rata razvio prvo nuklearno oružje. Scenario se bazira na biografiji Američki Prometej iz 2005. godine autora Kaja Birda i Martina Šervina i prati karijeru Openhajmera fokusirajući se pretežno na njegova istraživanja, vođenje Projekta Menhetn i njegov krajnji pad u političku nemilost zbog sigurnosnog saslušanja 1954. godine.
Nakon Nolanovog sukoba sa dugogodišnjim distributerom Warner Bros produkciju i distribuciju je preuzela kompanija Universal Pictures, film je premijerno prikazan u Parizu 11. jula, a u bioskope je pušten deset dana kasnije. Istovremeno prikazivanje sa filmom Barbie izazvalo je kulturni fenomen Barbenheimer, koji je podsticao publiku da gleda oba filma jedan za drugim ili u kratkom vremenskom razmaku. Ovo je Nolanov prvi film sa R rejtingom još od filma Insomnia iz 2002. godine.
Upoznajemo mladog Roberta na Kembridžu sredinom 1920-ih gde izučava nastajuće polje kvantne fizike koje još nije razvijeno u SAD. Na Kembridžu je usamljen, nostalgičan za domom i mašta o svetu unutar opipljivog, vidljivog sveta, praznom prostoru između atoma, moći gravitacije, praznini ostavljenoj od strane mrtve zvezde. Nakon nekog vremena Robert se vraća da predaje kvantnu fiziku na Prinstonu, dok kolege iz susednih kancelarija i laboratorija rade na tome da takve ideje stave na fizičke testove – Robert je čovek čiji su život i studije posvećeni teoriji, a ne praksi ili akciji.
Robert provodi vreme na sastancima lokalne Komunističke partije, ali im se nikada ne pridružuje, iako veruje u sindikate i borbu protiv uspona fašizma u Evropi putem komunističkih kanala. U svom ličnom životu započinje navodno jednostranu aferu sa Žan (Florens Pju), pre nego što započne drugu aferu i uđe u brak sa Kit (Emili Blant) – to što bi takav neodlučan čovek postao odgovoran za stvaranje atomske bombe je paradoks koji se savršeno uklapa u Robertovo polje proučavanja.
Svedeno na svoju suštinu, ostatak priče govori o posledicama čovekovog života i rada. Pratimo Roberta kroz trku da pobedi naciste u razvoju prvog nuklearnog oružja u tajnoj vojnoj bazi u Los Alamosu i zatvoreno saslušanje nekoliko godina kasnije u vezi sa njegovom bezbednosnom proverom. Te posledice ostaju nepredviđene za njega jer se bavi teorijskim i shvata ih tek kada bude već suviše kasno da se bilo šta preduzme povodom onoga što je prouzrokovao sebi, drugima i celokupnom ljudskom rodu.
U bilo kom trenutku Robert je mogao zauzeti određeni stav, ali postoji i mnogo ega u tom čoveku (Ajnštajnova otkrića odbacuje kao stvari prošlosti). Postoje očigledne koristi omogućene od strane njegovog vojnog nadzornika generala Leslija Grovsa (Met Dejmon), kao i slava koja se može postići držeći glavu dole, pridržavajući se prevladavajućeg mišljenja bez zauzimanja stava. Međutim, nakon što svedoči destruktivnom potencijalu bombe konačno zauzima stav koji, u posleratnom potresu i usponu Hladnog rata, malo ko želi čuti.
Najkraće rečeno, Oppenheimer je priča o sanjaru koji oslobađa noćnu moru nad svetom. Reč je o bogatom i dubokom prikazu kompleksnog i naizgled nerazumljivog čoveka, istorije kroz koju je živeo i strašne budućnosti kojoj je pomogao da se započne. Nolan je uložio značajan trud, prepoznatljivu besprekornu filmašku veštinu i značajan budžet kako bi stvorio tročasovni film koji razmišlja o ogromnosti nepoznatog i o destruktivnosti čovečanstva sa podjednakom pažnjom na detalje kojoj je pružio sve jači osećaj nadolazeće katastrofe.
Ovo je, sam po sebi, značajan poduhvat i pomalo neočekivan izuzetak u Nolanovom opusu. Reditelj koji snima filmove koji uključuju pojmove vremena, sećanja, snova i/ili fiktivnih predstava o nauci ponovo je stvorio narativ koji deluje kao vrsta zagonetke. Ono što ovaj film čini različitim u odnosu na druge Nolanove radove jeste to što se zagonetka, umesto na sopstvenu komplikovanu prirodu, odnosi na kompleksnost čoveka i priče koja je u njenom središtu.
Prikazano nam je nekoliko faza u životu protagoniste podeljene u strukturu sa tri čina, ali sastavljene ne strogo hronološki, već na osnovu raspoloženja, istorijskog otkrića i ličnog saznanja Openhajmera jer čovek koji će tako očigledno definisati svet u drugoj polovini 20. veka se i dalje bori sa ogromnošću onoga što je učinio.
Unutar tog narativa se Nolanov scenario dalje deli na dve različite perspektive. Prva pripada glavnom subjektu, a druga pripada manje značajnom čoveku čiji život i karijera dolaze u situaciju da budu definisani njegovom suštinski prolaznom vezom sa protagonistom. Gledajući ovaj materijal kao jednostavnu biografiju jednog čoveka čini se da film pravi mnogo veću misteriju od samih priča koje su povezane, ali sa druge strane nije jednostavno biografski predstaviti „oca atomske bombe“.
Druga perspektiva pripada Luisu Štrausu (Robert Dauni Džunior) čiji se put ukršta sa Robertovim nakon rata, a čija želja za političkom moći polako otkriva preteći, osvetoljubivi motiv koji služi kao oštar jaz prema impresivnoj moći koju je stvorio i onesposobljavajućoj odgovornosti koju oseća Openhajmer.
Ovo jeste priča o mestu Openhajmera u istoriji, ali ovaj prikaz takođe govori o tome kako su mnogi njegovi savremenici pokušali i, na mnoge načine, uspeli da pišu i prepisuju tu istoriju dok se dešavala i na njenom neposrednom završetku, dok se ceo kontekst domaće i međunarodne politike menja zbog Openhajmera. Jedno od mnogih pitanja koja postavlja Nolanov film jeste ko od njih zaista poseduje moć koju tvrdi da ima, a rekao bih da je najbitnije pitanje da li iko od njih/nas zaista zaslužuje da poseduje takvu moć.
Oppenheimer je još jedno zadivljujuće filmsko dostignuće Kristofera Nolana, inteligentan film o važnoj temi i složen pogled na komplikovanog čoveka koji može da se uhvati u koštac sa kvantnom fizikom, ali ne može da reši moralne dileme koje muče njegov javni i privatni život.
moja konačna ocena: 9/10
