Što se mene tiče ocjena na IMDB-u za ovaj film može i da se zaokruži na devet i opet bi bila premala. Ovo je definitivno jedan od najboljih filmova svih vremena, po svim merilima i karakteristikama: po režiji, glumi, po samoj priči, značaju u tom vremenskom periodu, a tek sada, po onome što predstavlja i simbolizuje u filmskom svetu, a da ne pričam o samom sveukupnom neoborivom kvalitetu projekta.
Radnja filma počinje kada se MekMarfi (Jack Nicholson), jako slobodouman čovek u ranim tridesetim, prebacuje iz zatvorskog pritvora u psihijatrijsku bolnicu zbog ispitivanja da li je zapravo lud. Zatvoren je zbog niza sitnih kriminalnih dela od kojih se ističe “silovanje“, u ovom slučaju seksualni odnos sa devojkom koja nema osamnaest godina. U toj mentalnoj ustanovi “vlada“ izvesna bolničarka Račed (Louise Fletcher) koja grupnim terapijama i velikim dozama lekova, prvenstveno umirujućih sredstava, oduzima pacijentima individualnost i svaku zelju da išta promene. MekMarfi se ne miri sa tim od samog početka, pokušava na svaki mogući način osvestiti par pacijenata i povesti pobunu protiv strogih i često besmislenih normi, a time dolazi u sukob s bolničarkom Račed i sistemom koji ona predstavlja.
Ovaj projekat je maestralno delo Miloša Formana (Milos Forman) koji je jedan od najboljih režisera ikada. Najpoznatiji je po mjuziklu Hair, kao i po filmovima Amadeus, The People vs. Larry Flynt, Man on the Moon i drugim poznatim naslovima. Ovo nije film o ludilu kao što mnogi odmah pomisle – ovo je zapravo film o slobodnom duhu čoveka koji je zarobljen u kavezu, ovo je psihološka studija o ljudskom ponašanju i ljudskoj prirodi u datim situacijama. Jedna normalna osoba u tom okruženju može da napravi neku razliku, bar pokušati da vrati mrvu poverenja u izgubljeno dostojanstvo i ljudskost pacijenata koji su tu već duže vreme, pa su potpuno otupeli na sve.
Što se tiče glume, Nikolson briljira, ali malo je poznato da nije bio prvi izbor Miloša Formana. James Caan je odbio ulogu, a bili su jos razmatrani Marlon Brando i Gene Hackman. Možda je i i najboljem pripala, jer je Nikolson toliko moćan u svojoj maloj predstavi da je dobio i Oskara za ovu ulogu. Jednostavno pleni svojom pojavom, zauzima celi prostor i jako je upečatljiv. Odlična je bila i hladna i dominantno bolesna bolničarka Račed, koja je zapravo bila poslednji izbor režisera, kada su ulogu ranije odbile Anne Bancroft, Colleen Dewhurst, Geraldine Page, Ellen Burstyn i Angela Lansbury. Od ostalih ću da istaknem tada mladog Denija DeVita (Danny DeVito) u jako simpatičnoj ulozi ludaka, kao i mucavca kog je odglumio Bred Durif (Brad Dourif). Najbolji “ludak“ je definitvno bio „native american“ Bromden kog je odglumio pokojni Vil Sampson (Will Sampson), koji je po meni najbitnij lik u filmu, uz Nikolsonov. Njihov odnos i sam kraj filma je jako simbolično urađen (apropo – podariti govor(život) i smrt), oni koji su gledali ili će gledati film će shvatiti šta sam htela reći.
1975. godine „Let Iznad Kukavičjeg Gnezda“ je osvojio svih pet najvažnijih nagrada Oskar: za najbolji film, glavnog glumca, glavnu glumicu, reditelja i za najbolje adaptirani scenario.
Ovaj film predstavlja nezaobilazni i „must see“ klasik u životu svakog filmofila koji možete uvek pogledati i uvek se iznova oduševiti, jer kvalitet ovog filma ne zastareva.
10/10
