Vaša ocena filma:

There’s no such thing as a simple life.

Dodelu nagrada Emy prošle godine u kategoriji mini-serija je obeležila ova četvorosatna drama producentske kuće HBO. Priča je napisana na osnovu istoimenog romana Elizabet Strout i podeljena je na četiri epizode, a svaka epizoda se bavi drugim vremenskim periodom. Glumačka ekipa i producenti koji stoje iza ovog projekta su me prosto naterali da dam šansu ovoj mini-seriji i uopšte nisam pogrešio zbog toga.

Priča se centrira oko Olive Kiteridž (Frances McDormand), učiteljice koja živi u primorskom mestu sa suprugom Henrijem (Richard Jenkins) i sinom Kristoferom (John Gallagher Jr.). Oliv je ironična, stroga, osorna i povučena žena dobrog srca čiji odbojni stav i ponašanje stvaraju konstantne probleme u odnosima sa njenom porodicom i ljudima iz gradića. Serija obuhvata period od 25 godina i prikazuje brojne životne situacije naše glavne junakinje sa svim emocijama i promenama koje te situacije donose.

Generalno, ova mini-serija je daleka od srećnog iskustva. Kroz četiri sata posmatramo Olivu, depresivnu i mrzovoljnu ženu koja je često hladna i okrutna. Prosto ne verujemo da je njen suprug Henri, dobričina koji radi kao apotekar, nije odavno ostavio. Njeno ponašanje i način vaspitavanja je ostavio posledice i na njenog sina, koji godinama kasnije mora da posećuje terapeuta. Postavljamo sebi pitanje koji je smisao njenog života i u čemu ona uživa, ukoliko postoji nešto što joj stvara uživanje. Lik Olive je u neku ruku otelotvorenje ljudi koji su oko sebe sagradili zid, svesni da taj zid pravi probleme okolini, ali bez motivacije da se nešto u vezi toga preduzme.

Kvalitet ovog projekta se ogleda u tome što je moguće univerzalno poistovetiti se sa njime. Tužne životne priče su naporne za gledaoca, ali one upravo još više inspirišu istog da nastave sa gledanjem. Srećna, funkcionalna porodica iz srednjeg američkog staleža? Složićete se da tu nema mnogo prostora za ozbiljno autorsko bavljenje. Pretpostavljam da je razlog za to što smo svi donekle depresivni do određenog stepena. Likovi i dešavanja izgledaju toliko stvarno kao da ih srećemo u stvarnom životu.

Takođe, priča u ovoj seriji je kompleksna u smislu što kvalitetno predstavlja odnose između svih likova i što se indirektno bavi brojnim životnim temama. Pre svega tu mislim na česte razmirice i različite životne stavove ljudi koji su u braku, zatim na uticaj male okoline, kao i na činjenicu da svi starimo i da će eventualno, kad-tad, deca napustiti roditeljski dom i ostaviti ih same. Mogu slobodno reći da najjači utisak ostavlja to suočavanje glavne junakinje sa starošću i sa činjenicom da smrt sve više visi u vazduhu.

Lik Olive je izuzetno dobro karakterizovan. Koliko god bila odbojna, meni je bila zanimljiva za gledanje, iz prostog razloga što njeni ironični komentari i brutalna iskrenost prosto ne mogu nikoga ostaviti ravnodušnim. Taman kada se naviknete na njeno skrivanje emocija desi se erupcija istih. Takođe, sviđa mi se njena nulta tolerancija na gluposti i spremnost da se bori do kraja kada je mišljenja da je ona u pravu. Nasuprot njoj je lik Henrija, dobroćudnog čičice koji izbegava konflikte i sa dosta životne radosti, koja prečesto biva sputana od strane njegove supruge.

Frensis MekDormand se potpuno izgubila u liku Olive i nemoguće je pomisliti da bi neko drugi mogao izneti tako kompleksan lik. Ona je veoma ubedljiva, njene facijalne ekspresije, kretanje, držanje, negodovanje i izgubljen ili optužujući pogled – pravo je uživanje gledati je. Generalno je gluma na veoma visokom nivou sa brojnim ljudima koji znaju da rade svoj posao, a tu pre svega mislim na Ričarda Dženkinsa, Bila Mareja (Bill Murray) i Džesija Plemonsa (Jesse Plemons).

Olive Kitteridge je izvrsna četvorosatna mini-serija koja vas neće ostaviti ravnodušnim. Univerzalna priča sporijeg tempa, sa svim karakteristikama koji govore o kvalitetu i trudu koji je uložen u ovu ekranizaciju. Ljubitelji drama sa univerzalnim životnim temama nikako ne smeju propustiti ovo delo.