We needed a miracle. And then we got one. Say hello to a super piglet.
Bong Jun Ho (Joon-ho Bong) je južnokorejski filmaš koji je široj publici poznat po pomalo mračnim ostvarenjima Memories of Murder, Mother i Snowpiercer. Njegova scenarija poseduju dubinu i često se ispod površine bavi globalnim temama, a takav je slučaj i sa najnovijim filmom Okja. Ono što na prvi pogled deluje kao vesela avantura vremenom prelazi u eksplicitnu kritiku korporativne kulture.
Devojčica Mija (Seo-Hyun Ahn) živi sa svojim dedom u planinskom predelu Južne Koreje, a zajedno se staraju o ogromnoj dobroćudnoj životinji po imenu Okja. Mija ne zna da je pravi Okjin vlasnik porodični multinacionalni konglomerat Mirando, na čelu sa beskrupuloznom Lusi (Tilda Swinton), kojoj Okja predstavlja sredstvo za revoluciju u industriji mesa. Lusi šalje popularnog zoologa i zaštitno lice kompanije Džonija Vilkoksa (Jake Gyllenhaal) da proveri napredak projekta. Nakon što životinja bude transportovana u Njujork, Mija odlučuje da je vrati nazad, a na toj misiji će se susresti sa ljudima koje imaju svoje planove za Okjinu sudbinu…
Okja je podeljena na dva dela – prvi deo se odvija u ruralnom predelu Južne Koreje, dok je drugi deo smešten na tlo SAD-a. Uvodni minuti filma nam prikazuju bliskost Mije i Okje, genetski modifikovane svinje, koja se skoro razvila u prijateljstvo. Ekipa zadužena za specijalne efekte je kreirala simpatično stvorenje koje se, bez obzira na svoju veličinu, ponaša kao malo dete. Uživa u hrani, dremanju, igra se u šumi i zabavljaju je sitnice, a devojčica Mija joj je savršeni partner za avanture. Ovaj segment je prilično veseo i nemoguće je da vam bar jedna scena ne izmami osmeh na lice.
Na osnovu uvodnih scena lako je zaključiti da su i devojčica i životinja oličenja dobrodušnosti, koja su nesvesna i nespremna za međusobno razdvajanje i upoznavanje sa zlim spoljašnjim svetom. Kako priča odmiče tako su sve manje šanse za srećan kraj, a film vremenom prelazi u prikaz hladne pohlepe korporativnog sistema, koji kulminira insajderskim dešavanjima u mesnoj industriji. Ne mogu reći da je ovakav prelaz bio neočekivan, ali tvrdim da mi nije baš najbolje legao – nisam imao problem sa dinamičnom akcijom spašavanja, već sa autorovim eksplicitnim pokušajem da dopre do svesti nas koji uživamo u proizvodima mesne industrije.
Pored toga, mišljenja sam da je Okja bezrazložno postao mračan ubrzo nakon prelaska radnje u Njujork. Pojedine scene su dosta uznemirujuće i suprotnost onom spokoju sa početka filma – shvatam autorovu poentu, ali jednostavno mislim da je malo preterao. Mnogo bolji utisak bi bio da je sve ostalo u domenu satire, kao što su prikazani borci za zaštitu životinja (pacifisti sa diskutabilnom efikasnošću), sa gomilom prenaglašenih likova, jer dokumentaraca o temi zlostavljanja životinja ima na pretek. Da želim da gledam nešto tako, verovatno bih pustio Earthlings, a ne igrani film proslavljenog autora sa devojčicom na posteru.
Svakako bitan faktor za gledanje filma može biti pojavljivanje poznatih glumačkih faca, koje su se prenaglašeno zanele u tumačenju svojih uloga, što nisam shvatio kao minus. Najjači utisak svakako ustavlja urnebesni Džejk Gilenhajl, koji se očigledno baš opustio i dobro zabavio na snimanju. Kameleon Tilda Svinton tumači dve živopisne uloge sa izvrsnom lakoćom, dok je Pol Dejno (Paul Dano) prilično miran u tumačenju vođe pokreta za zaštitu životinja. Takođe, devojčica koja tumači Miju je prosto pokidala.
Okja je kombinacija avanture, akcije i satire koja se bavi nesvakidašnjim prijateljstvom i posledicama korporativnog zla, tačnije eksploatacijom nauke u korist profita, a na štetu životinja. Početak obećava zanimljivu bajku i odličnu avanturu, ali mišljenja sam da vremenom (bezrazložno) postaje previše mračan u isticanju poente svog autora.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
