Visoka produkcija se ređe bavi hororima kao filmskim žanrom, te kada čujete za neki horor naslov već gotovo da se podrazumeva ostvarenje niže produkcije. Manje-više, takvo je stanje i u slučaju teme našeg teksta, filma Oculus (Ogledalo smrti). Ovo sa druge starane zna biti pravi blagoslov za filmadžije, uzmemo li u obzir odnos uloženog i dobijenog. Savršen primer za to je Saw franšiza koja je celu priču počela sa vrlo niskubudžetnim filmom, da bi se kasnije pretvorila u jednu od najpopularnijih horor franšiza, a bogami i najisplativijih. Naravno samo u slučaju da film prođe kod publike, što kod filma Oculus takođe jeste slučaj. Međutim, krije li se iza ovog naslova i odgovarajući kvalitet? Upravo to ćemo pokušati da otkrijemo.
Priča filma Oculus naizmenično prikazuje događaje iz prošlosti i sadašnjosti, vezane za članove porodice Rasel. Tačnije, događaji iz prošlosti prikazuju celokupnu porodicu Rasel, dok su sadašnji centrirani samo na njena jedina preostala dva člana, Kajli (Karen Gillan) i Tima (Brenton Thwaites). Jedanaest godina pre vremena koje u filmu predstavlja sadašnjost, glava porodice Rasel, Alan (Rory Cochrane), u kuću donosi misteriozno ogledalo kako bi ukrasio svoju kancelariju. Od tog trenutka u njihovoj kući počinju da se dešavaju čudne stvari, a život ove porodice naglo počinje da ide nizbrdo, kako bi se završio tragičnim ishodom smrti supružnika Meri (Katee Sackhoff) i Alana.
Njihov sin Tim narednu deceniju provodi u psihijatrijskoj ustanovi gde ga uveravaju da se u njegovoj kući nisu desile nikakve natprirodne pojave, dok njegova sestra Kajli za to vreme proučava istoriju ogledala kako bi se nakon jedanaest godina spremno suočila sa njim, kao i istinom o smrti svojih roditelja. Odmah po Timovom otpuštanju iz bolnice, Kajli ga odvodi u njihovu porodičnu kuću kako bi jednom za svagda rasčistili svoju prošlost. Pod strogo kontrolisanim uslovima, čini se da je Kajli preduzela sve kako se ovog puta ne bi dogodilo ništa tragično pri ponovnom susretu sa „demonskim“ ogledalom. Međutim, da li će to biti dovoljno?
U slučaju filma Oculus primetna je određena tematska sličnost sa filmovima Room 1408 i The Number 23. Ta sličnost se do određene mere odnosi i na polaznu ideju, ali daleko više na tematiku gubitka veze se realnošću, kroz obilne halucinacije, kao jednog od dominantnih elemenata kod svih ovih ostvarenja. Akter priče ne može verovati ni samom sebi i to je osnovni mehanizam koji pokreće ono što nazivamo horor elementom u ovim filmovima. U slučaju filma Oculus ova ideja je još pojednosatavljenija ili preciznije rečeno osiromašenija u odnosu na pomenute filmove, ali na žalost ne i bolja. Naime, jednostavnost se u nekim slučajevim često poistovećuje sa kvalitetom, što ne važi i za film Oculus.
Međutim, mora se priznati da ceo film prožima relativno efektna jeza, koja je naravno subjektivan doživljaj za svakog gledaoca, ali svakako bitna stavka kada je horor u pitanju. Ipak, sve što se u vezi priče ovoga projekta ima reći na vrlo efikasan način je moglo stati u daleko manje vremena nego u format igranog filma, te je tako ova priča potencijalno mogla ispasti odlična epizoda serije tipa The Twilight Zone. Ovaj zaključak ima i logike ako uzmemo u obzir da je film baziran na kratkom filmu Oculus: Chapter 3 – The Man with the Plan, takođe u režiji Majka Flanagana, koji je odgovoran i za režiju filma Oculus.
Okoreli ljubitelji horora su bukvalno navikli da gledaju niskobudžetna ostvarenja s obzirom na stanje ponude u ovom žanru i može se reći da su pristalice ovog žanra možda i najfleksibilniji što se tiče svojih kriterijuma kvaliteta horor filmova. Horor fan će se neretko svesno upustiti u gledanje ostvarenja lošijeg kvaliteta samo da bi zadovoljio svoju žeđ za dozom ovog filmskog žanra, već unapred znajući šta može da očekuje, te tom prilikom izostaju razočarenja, ali se povremeno javljaju i prijatna iznenađenja. Što se našeg doživljaja tiče kada je film Oculus u pitanju, recimo da smo ostali ravnodušni. Dakle, niti razočarani, ali ni preterano oduševljeni, iako nam je tematika kojom se ovo ostvarenje pozabavilo možda i najprivlačnija kada je u pitanju žanr “strave i užasa”.
Da li je film Oculus strašan individualno je i teško da može zadovoljiti svačije kriterijume po tom pitanju, kao na kraju krajeva i kada su kriterijumi bilo kog drugog žanra u pitanju. Nama do određene granice jeste bio jeziv po određenim tačkama, te se može reći da ćemo ovaj tekst ipak završiti preporukom, ali pretpostavljamo da to neće biti od presudnog značaja u skladu sa prethodno rečenim o ljubiteljima horora, osim ako ne spadate u one koji tek ponekada svoju pažnju poklanjaju i ovom žanru.
7/10
Autor: Nikola Milošev