Uvek je zadovoljstvo pogledati film koji ste nekim slučajem preskočili godinama pre, a žanrovski je potpuno odgovarajući vašim filmskim ukusima i željama. Tako se desilo da sam na preporuku naišao na baš jedan takav i mogu vam reći da sam baš uživao. Radi se o nemačkom filmu Nordwand, a u pitanju je avanturistička istorijska drama.
Vreme je pred Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine. Nemačka je već krenula koracima Firera, a te korake prati ogromna propaganda. Kako se u isto vreme dešava i najveća svetska smotra sportista, traže se junaci i heroji koji će biti najbolji i pokazati svetu nemačku nadmoć. Tako se desi da su sve oči javnosti uprte u osvajanje planine Eiger i to njene severne strane pod imenom Nordvand, koju niko do tada nije osvojio.
Toni (Benno Fürmann) i Andi (Florian Lukas), dva najbolja prijatelja, celi život se bave planinarenjem. Trenutno su zajedno u planinskoj brigadi nemačke vojske. U posetu im dolazi Luise (Johanna Wokalek), njihova najbolja prijateljica. Kako radi za berlinske novine pokušava saznati da li će i njih dvojica krenuti u pohod na Eiger. Tek nakon velikog ubeđivanja Toni pristaje da krene sa Andijem u pohod. Timovi se okupljaju podno planine, a isto tako se okupljaju novinari i publika željna spektakla…
Kao ljubitelj avanturističkih i survival filmova moram reći da mi se ovaj veoma dopao. Nakon laganog uvoda u priču i prikaza likova i njihovih odnosa kreće prava akcija ili bolje da kažem drama. Scene penjanja su odlično urađene i sve je veoma realistično. Dokaz za to je napetost i nervoza koju osećate dok gledate i saosećate sa likovima koji pokušavaju, kao i mnogi pre i posle njih, da savladaju prirodu. Ono što je fascinantno je što imate priliku da vidite kako je izgledalo biti planinar pre osam decenija. Jedino što je slično sa današnjim je velika želja i volja, a sve ostalo je miljama daleko. Tada su se ovi junaci peli sa nikakvom opremom i jedino u šta su se mogli uzdati je u svoje mišiće, konopac i klinove koje su neretko sami kovali. Gledati jednu takvu borbu sa prirodom u obliku vertikalne litice četiri hiljade metara visoke je čisto adrenalinsko uživanje, a to ovaj film pruža u potpunosti.
Iza ove avanturističke slike krije se u detaljima daleko više nego što se na prvi pogled da naslutiti. Kao što rekoh, vreme je uzdizanja nacističke Nemačke, tako da dosta referenci se provlači kroz film na taj period pred najveće stradanje u ljudskoj istoriji. Tako je prikazana propaganda nemačke mašinerije kako bi svoje građane ubedila u istu i spremila ih za ono što planiraju učiniti u nadolazećim godinama. Takođe, u filmu je prikazan prvo rivalitet nemačkog i austrijskog tima, a kasnije i njihova velika saradnja. Upravo se tako nešto dešavalo, samo na daleko većoj pozornici od visoke planine. Tako su i ove dve države dve godine kasnije potpisale aneksiju.
Pored političke priče imamo priliku gledati i ljudsku priču, tj. priču o ljudima. Tako na jednoj strani imamo planinare koji jure svoje snove i hvataju se u koštac sa daleko superiornijim rivalom. Izloženi su brutalnoj zimi, lavinama i odronima, samoći, agoniji i bolu. Sa druge strane u isto vreme, kao druga strana medalje tu je publika, većinom novinari i bogataši željni uzbuđenja. Oni iz toplih i luksuznih soba i restorana hotela posmatraju kroz teleskope ovu borbu. Navijaju, ljute se, vesele, jedu i piju, klade i pričaju svoje teorije. Za jedne je to samo zabava, a za novinare samo priča. Tu priču prate dok je uzbudljiva i prikladna za tiraž novina. Onoga trena kada prestane biti zabavno ili prikladno za novine okrećuju joj leđa, umesto da pomognu ili bar saosećaju sa velikom patnjom hrabrih entuzijasta na litici.
Upravo ovaj kontrast, ova dva sveta, su fenomenalno prikazana u filmu i sve zasluge za to idu režiseru Filipu Štelclu (Philipp Stölzl). Uspeo je potpuno uverljivo prikazati hladan, siv, usamljen, ali i hrabar, ljudski i častan svet ljudi koji idu za svojim snom, koji se ne predaju, koji žele nešto postići za sebe i biti prvi tamo gde niti jedan čovek pre njih bio nije. Iako je ulog veliki, iako su u pitanju njihovi snovi, oni neće odbiti pomoć i pokazati ljudskost u najgorim trenucima, pa makar to značilo i ostaviti svoje snove po strani i pomoći drugom čoveku. Sa druge strane, Filip nam je prikazao svet željan spektakla, senzacije, svet luksuza, boje, topline, a koji je u isto vreme hladniji od planine i leda. Gde svako gleda samo sebe i svoj uspeh ne mareći ni za šta drugo.
Režiser nam je priredio i prelepu fotografiju oslikanu alpskim predelima koji oduzimaju dah. Zeleni pašnjaci i gusta šuma lagano prelaze u sneg i led i strme litice koje se uzdižu ka nebu. Uverljiva scenografija i kostimi samo doprinose ukupnom dobrom utisku koji film ostavlja. Glumačka ekipa je potpuno na visini zadatka, a posebno bi izdvojio Bena Furmana kao Tonija, Johanu Vokalek kao Luizu i Ulriha Tukura (Ulrich Tukur) kao Mr. Araua. Ostali su takođe veoma dobri, ali ovo troje su odlični i potpuno uverljivi.
Kada imate ovoliko dobrih stvari na jednom mestu i veštog režisera koji uspeva da to sve posloži baš kako treba, onda i ne čudi sjajan utisak i osećaj koji vam odzvanja nakon gledanja Nordwand-a.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
