Serijski ubica Ted Bandi je bio tema brojnih igranih i dokumentarnih filmova, o njemu su pisane knjige, a interesovanje za njega ne jenjava ni trideset godina od njegove smrti na električnoj stolici. Pre dve godine sam gledao vrlo dobar Extremely Wicked, Shockingly Evil and Vile koji se nije bavio njegovim delima, već njegovim načinima da manipuliše ljudima oko sebe.
Scenario ovog filma je zasnovan na pravim transkriptima iz razgovora između Bandija (Luk Kirbi) i specijalnog agenta FBI Bila Hegmajera (Ilajdža Vud) koji su se odvijali između 1984. i 1989. godine. Bil je bio među pionirima primene bihevioralne nauke u posebno nasilnim policijskim slučajevima, tj. prvim pokušajima da se shvati um kriminalca koji je sposoban da primeni ekstremno nasilje u svojim delima. Zahvaljujući poverenju koji je stekao preko pisama, Bandi je odabrao baš Bila kao osobu kome će otkriti detalje svojih zločina.
Ovaj film koji potpisuju Amber Sili i Kit Leser se ne bavi gnusnom prirodom Bandijevih dela, njegovim detinjstvom ili suđenjem, kao što su se bavili brojni filmovi pre njega. Čini se da ovaj film u početku govori o pokušaju da razumemo Bandija, šta ga je pretvorilo u serijskog ubicu i šta možemo naučiti iz njegove priče, načina razmišljanja i metoda. Na svu sreću, uskoro shvatamo da je on daleko od senzacionalističkog ili eksploatatorskog materijala, nego prati svog subjekta u gotovo intimnom okruženju gde se u iščkekivanju pogubljenja odvijaju razgovori.
Bil se u ovaj poduhvat upustio u nadi da će razumeti psihologiju serijskog ubice i da će pružiti utehu porodicama žrtava. Tokom razgovora je postepeno zalazio u Bandijev mračni i iskrivljeni um, postali su gotovo prijatelji i razvio se čudan i komplikovan odnos koji nijedan od njih nije očekivao. Razumevanje Bandija predstavlja nemerljivu profesionalnu i istraživačku korist, ali Bil želi priznanja kako bi porodice žrtava konačno saznale istinu.
Film velikim delom predstavlja scene dijaloga između njih dvojice i moram priznati da sam zainteresovano pratio njihovu verbalnu igru mačke i miša ili partiju tenisa. Sve je odrađeno minimalistički, sa ciljem da se pažnja usredsredi na ono što ovi likovi imaju da kažu, dok u isto vreme osećamo određenu neprijatnost što je Bil morao da učestvuje u svemu tome. Kao što sam spomenuo, ovde nema eksploatacije, nema nikakvih uznemirujućih fotografija ili rekonstrukcija zločina i to mi se veoma dopalo.
Ukoliko očekujete neko psihološko otkriće ili objašnjenje Bandijeve želje i sposobnosti da ubije, bićete razočarani jer to nećete dočekati, verovatno jer se to nikada nije ni desilo. Dobićete šokantno efektan trenutak pred sam kraj kada se na nas sruši hladna, strašna realnost da je Bandi verovatno sve to radio zato što je jednostavno hteo. Luk Kirbi je Bandija odigrao sa jezivom smirenošću i zastrašujućom jasnoćom i rekao bih da probija svaku auru čudne mistike koja se podigla oko Bandija. Ilajdža Vud savrešeno uspeva da izbalansira emocionalni nemir zbog Bandijevog prisustva i profesionalnu želju da nauči od njega sve što može.
Jedna od najupečatljivih scena je intervju koji se zaista odvio između hrišćanskog evangeliste i Bandija. Bandi je želeo simpatije čoveka koji može da utiče na guvernera koji mu je potpisao smrtnu kaznu, dok evangelista želi da Bandi prizna da njegovo ubilačko poreklo potiče od pornografije, što bi predstavljalo veliku moralnu polaznu tačku za različite hriščanske političke borbe. Međutim, prava poenta nema nikakve veze sa njima, nego režiserka svoju kameru usmerava ka saradnici na snimanju koja emotivno reaguje na međusobne manipulacije i pozorište koje se odvija pred njom.
No Man of God je vrlo dobar film o Tedu Bandiju koji uspeva da izbegne eksploataciju i senzacionalizam i da nam pruži svež i zanimljiv pogled na prezasićenu temu, sa dvojicom odličnih glumaca u verbalnoj igri mačke i miša – ukoliko volite seriju Mindhunter verujem da će vam se dopasti ovaj film.
moja konačna ocena: 8/10
