Iako je izrečeno dosta kritika i od strane kritičara i publike, a ni sama ocena na IMDB-u nije za pohvaliti, meni ovaj film spada u najbolja ostvarenja ove godine, sa par manjih zamerki koje ću navesti u tekstu. Inače, i jesam fan sporijih, dubokoumnijih drama koje na prvu loptu ne odaju sve na tacni, a ovaj film se baš uklapa u taj opis, tako da napominjem da je ovo uglavnom samo subjektivan utisak filma pretočen u recenziju.
Film prati priču tri veoma radikalno nastrojena borca za očuvanje okoline i njihovu misiju. To su i najradikalniji od njih – Džoš (Jesse Eisenberg) i prekaljeni Harmon (Peter Sarsgaard), inače bivši marinac. Njih dvojica su pripadnici srednjeg staleža i to napominjem jer trećeg saučesnika čini mlada Dena (Dakota Fanning), inače devojka iz bogatije porodice koju su njena lična uverenja odmetnula i od kuće i njene porodice. Njihova tajna misija se sastoji iz plana da dignu obližnju hidroelektranu u vazduh. Za to im je potrebno dosta tona đubriva kog su nabavljali cele godine, ali i dalje nemaju dovoljno. Nakon jednog rizičnog poteza koji preti da otkrije njihove prave identitete, ipak nabavljaju ostatak i kada im se ukaže najpovoljnija prilika dižu hidroelektarnu u vazduh. Međutim, slučajna žrtva menja sve.
Keli Ričard je američka režiserka i scenaristkinja koja nije poznata širem auditorijumu. Koliko mi se čini, ni ovaj film je neće izbaciti u orbitu traženih i slavnih, ali poštujem njen način da ostane dosledna svom jedinstvenom stilu monotonih drama koji je daleko od mejnstrima. Do ovog filma nisam gledala nijedan njen projekat tako da ne mogu da pričam o njenoj režiji ili pisanju, reći ću samo da mi je prijalo kako je uradila ovaj film i da ću sigurno u budućnosti ponovo obratiti pažnju na rad ove režiserke.
Tempo je dosta spor i varira tokom filma. Uvod je dovoljno intrigantan, iako nije potpuno objašnjen, neke stvari morate da pohvatate sami. Ova spora drama na momente se pretvara i u triler što i jeste cilj, iako je ta napetost svedena na minimum. Karakterizacija likova je možda najslabija stavka, u prvom delu filma, dok u drugom delu imamo pravu i jasnu sliku Džoša, kao i Dene, ali se lik Harmona potpuno zapostavlja. Pripisujem to tome da nije toliko bitan za taj drugi deo priče. Panika nakon izvršenja dela je jako značajan segment filma i akcentuje se u drugom delu i mogu reći da je najbolje pogođen deo filma. Kraj je najslabija karika jer nije postigao zacrtano, ali opet ostaje objašnjenje da je režiserka htela da baš tako uradi film.
Glavnog lika filma, Džoša, glumi sve bolji Džesi Aisenberg koga smo ranije gledali u filmovima Social Network ili Now You See Me, a jedva (ne)čekamo da ga vidimo u ulozi Leksa Lutora! Ovaj američki glumac je u ovom film (tačnije u drugom delu filma) pokazao ozbiljnu glumu koja na momente isplivava na površinu bez ijedne izgovorene reči, a to sigurno obećava za neke buduće projekte. Harmona, na neki način hardkor lika, glumi Peter Sarsgard, američki glumac evropskih korena koji jako često i sam bira da glumi sporedne glumce u filmovima, posebno neke sa dubljim karakterima gde može da se dokaže. Glumio je u filmovima Kinsey, Jarhead, Orphan, Lovelace. Dakota Fening je opet ostvarila dobru, ali nikako odličnu ulogu, koja se stalno isčekuje od nje. Čudo od deteta je odraslo, ali još nije dobilo ulogu dostojnu same nje, glumice njenog (potencijalnog) kalibra koja joj nesumnjivo sledi u bližoj budućnosti.
Neutaljivi potrošački mentalitet koji vlada danas zaista preti da nas sve uništi i samo jednom zbriše sa lica planete Zemlje, bez ikakvog upozorenja i samo je jedan od gorućih globalnih problema. Zapravo o tome govori ova drama, koja jedino zbunjuje samim krajem koji na neki način donosi jasno kao dan da cilj zaista opravdava sredstvo što ne bi smelo da se tako bukvalno usvoji. Razlika između humanog dela i zločina bi morala svakako da se razgraniči nekom debljom linijom, kao i razlika između pravog i istinskog borca za očuvanje životne sredine i zločinca. Ja se slažem da nema velikih i značajnih dela bez žrtovanja, velikih žrtava, to nije sporno, ali cilj ne sme da opravdava sredstvo ako je sredstvo oduzimanje nevinog života zarad sopstvene koristi, ne uopštene. To mi je najviše zasmetalo u filmu jer smatram da režiserka onda nije postigla svoj konačni cilj filma, katarzu, nego je skrenula u neki drugi smer koji ni njoj nije jasan.
Iako verujem da na većinu gledalaca ovaj film neće ostaviti neki dublji utisak, ipak se nadam da će se naći i poneki izuzetak kao i ja koji ceni ovako spore filmove i vidi dublju i značajniju suštinu istog.
8/10
