Never Rarely Sometimes Always je nezavisni autorski film Elize Hitman koji je debitovao pre godinu dana na festivalu Sundance. Zbog situacije sa koronom ga je distributerska kuća Focus Features pustila na sistem video-on-demand, a privukao je pažnju na festivalu u Berlinu gde ga je žiri nagradio Srebrnim medvedom. Po ocenama kritičara ovaj film se uz Nomadland smatra za jedan od najboljih iz prošle godine.
Radnja prati 17-ogodišnju srednjoškolku Otumn (Sidni Flenigen) koja se nesigurno kreće kroz ranjivost ženske adolescencije u ruralnom delu Pensilvanije. Nakon što neželjeno zatrudni suočava se sa konzervativnim zakonodavstvom koji ne dozvoljava abortus kod maloletnica. S obzirom da ne sme da kaže svojim roditeljima, uz podršku rođake i najbolje drugarice Skajler (Talia Rajder) pronalazi novac i krišom se ukrcavaju na autobus za Njujork kako bi u državi koja nije toliko restriktivna po pitanju abortusa potražile medicinsku pomoć…
Na samom početku filma, tokom školske priredbe, naša protagonistkinja dobija prilično gadnu uvredu, ali niko ne staje u njenu odbranu, dok se njen nastup završava prigušenim aplauzom. U restoranu dobija podrugljive povike, predmet je bezobraznih izjava i ismevanja, dok njena majka ne sluša šta ćerka ima da joj kaže. Brzo shvatamo da je Autumn vrlo usamljena osoba i u školi i u sopstvenom domu, bez prijatelja i podrške, a nalazi se u periodu života kada joj je podrška preko potrebna.
Uskoro saznajemo da joj je i životna situacija pogoršana neželjenom trudnoćom. Autumn kategorički odbija da izgura trudnoću i traži bilo kakav način da izgubi bebu. Nakon neuspešnih pokušaja da izazove spontani pobačaj preuzima drastične korake. Ovo nije klasična priča o maloletničkoj trudnoći jer mi ne saznajemo praktično ništa o njoj i dosta toga ostaje neizgovoreno, čak nam nije poznat ni identitet muškarca sa kojim je ostala trudna.
Najbolji deo ovog filma su mali, tihi trenuci u kojima vidimo protagonistkinju kada je najintimnija i najranjivija. Autorka je svesna da su gestovi ili ton rutinskog dijaloga veoma važni za razumevanje ljudi i njihovih namera. Recimo, mi o Skajler ne znamo ništa, ali znamo da joj je jedino bitno da je Otumn potrebna pomoć i da je spremna da joj pomogne. Dovoljan je bio jedan postupak da shvatimo da je nesebična i odana, odnosno da je pravi tip osobe koja nam je potrebna kada smo u problemu.
Film sadrži nekoliko emotivno jakih scena, a posebno izdvajam onu kada Otumn odgovara na pitanja o svojoj seksualnoj istoriji. Autorka nam je više nego uspešno prenela osećaj usamljenosti, izgubljenosti, bespomoćnosti, kako se protagonistikinja susreće sa pravnim i birokratskim preprekama, kao i sa vrevom grada koji ne spava. Autumn se pored psihološke borbe suočava i sa nedostatkom sna, ali na klinici nailazi na žene koji joj pristupaju sa pristojnošću, poštovanjem i empatijom, što joj predstavlja oazu mira u svoj boli i konfuziji.
Nedosmisleno je da film predstavlja minimalnu, ali kvalitetnu priču i da se posredno bavi temama kao što su pravo žena na izbor i njihovu svakodnevnicu okruženu šovinizmom i zlostavljanjem. Međutim, kao i u slučaju filma Nomadland, autorka bira art-haus pristup i spor tempo koji većini ljubitelja filma mogu biti zamorni i pretenciozni. Kao u slučaju sa Fern, ovde imamo puno kadrova sa Autumn u kojima ona ne radi ništa, a misteriznost koja okružuje nju i okolnosti koje su je dovele u tešku životnu situaciju neće svako uzeti kao plus.
Never Rarely Sometimes Always je umetnički film o usamljenoj osobi u njenom najusamljenijom trenutku i ljudima kojoj joj pokazuju da ne treba da bude sama na ovom svetu – intiman, dirljiv i relativno pretenciozan pogled na ophođenje društva prema mladim ženama.
moja konačna ocena: 7/10