Za sebe mogu reći da poštujem rad profesora Emira Kusturice (Emir Kusturica) i onako filmski volim njegov stil balkanske bajke, jedinstvene u svetu. Čovek, vizionar i umetnik koji se ne boji ukazati na svoje filmske uzore i inspiracije, tako što iste utka, na sebi svojstven način, u svako svoje filmsko ostvarenje. Poseban po mnogo čemu, doneo nam je mnogo odličnih filmskih naslova, koje sam najmanje dva puta pogledao, a pojedine i više. Zbog svega toga, željan opet te čarolije, sa nestrpljenjem sam očekivao da istu osetim na mlečnom putu. Istim prošetah, ali magiju ne osetih. Na Mlečnom Putu je kompletno autorsko delo Kusturice u kome potpisuje režiju, scenario i igra naslovnu ulogu. Film je sniman na području Hercegovine, a snimanje je trajalo tri godine. Prethodne dve rečenice mnogo toga govore o samom filmu i ukratko kroz njih je moguće sažeto opisati sve vrline i mane istog.
Film baziran na tri istinite priče i bezbroj maštarija je rečenica kojom ulazimo na mlečni put koji nas vodi u devedesete godine i rat u Bosni i Hercegovini. Tu u brišućem letu upoznajemo položaj zaraćenih strana i slećemo na srpsku, a tamo mala ekipa i među njima Kosta (Kusturica). Kosta je borac koga su ratni užasi doveli u Hercegovinu, gde provodi svoje vreme na prvoj liniji, svakodnevno donoseći mleko u svoju jedinicu. Svira više instrumenata i ima poseban odnos prema životinjama, posebno sokolu Pobru i magarcu kojim pregoni mleko. Jednog dana, dolazeći na stanicu Klobuk, gde inače uzima mleko, njegov pogled pada na crnokosu ženu i vožnja mlečnim putem krenu…
Utisci o filmu su mi pomešani, velikim delom jer je snimljen u mojoj Hercegovini. Sasvim sigurno se radi o prepoznatljivom i jedinstvenom radu Kusturice. Tu su svi elementi, sve posebnosti njegovih filmova, sa jednom velikom razlikom – u ovom filmu ti elementi ne funkcionišu. Fotografija, prizori, lokacije su jednostavno veličanstveni. Sve lepote, a hvala Bogu Hercegovina ih ima, su prikazane upečatljivo. Film predstavlja svojevrsnu filmsku odu Hercegovini i jedinstvenoj prirodnoj lepoti gdje se Mediteran sreće sa planinom i u njihovom zagrljaju nastaje zapanjujuća lepota koje se oči ne mogu nagledati. Kusturica je na raspolaganju imao najlepšu pozornicu za svoju ljubavnu priču. Jedini problem je što je pozornica nadmašila priču i ukrala svaki trenutak istoj.
Ono što sam prethodno naveo da je Kusta režiser, scenarista, a i igra glavnu ulogu nije se pokazalo kao najbolja ideja. U prethodnim filmovima Kusturica je sarađivao sa odličnim scenaristima koji su njegovu posebnost i maštu uspevali uokviriti, kako bi sve to ipak imalo tok filmske priče, a time držala publiku u istom. Ovde to nije slučaj. Jednostavno, ne postoji jasan tok i, za većinu publike, to predstavlja naporno za praćenje i gledanje. Ako dodamo da film traje preduga dva i po sata, taj napor postaje još veći sa svakim minutom i jednostavno pažnja nakon prvih sat pada.
Ako posmatramo film kao odraz autorovog sna, onda on funkcioniše, jer u snu nema pravila sem onih koje nesvesno postavimo. Možda se tu i javlja glavni problem, čak šta više, veoma sam siguran u to. Kako je sam profesor dao sebi zadatak da napiše scenario i svoj san pretoči u film, on je to i uradio. Problem je što je to uradio doslovno, tako da smo dobili autorovu snovitu bajku bez racionalnih, a posebno filmskih pravila. Neki će reći da je to odlično i orginalno i da u tome leži snaga ovog filma. Međutim, zaboravljaju da se bioskopski filmovi danas, a i uvek prave radi zarade, a potom publike. Ako pravite film za sebe, da vi uživate u filmskoj predstavi vašeg sna, onda ga ne prikazujte u bioskopu. Jer ipak, publika, većina, to neće tako doživeti i osetiti.
Činjenica da je film sniman tri godine, da je baziran na tri istinite priče i bezbroj maštarija uvode nas u drugi problem. Trebalo je te tri priče ukomponovati da bi sve zajedno imalo smisla. Na to dodati bezbroj maštarija, kao i citata autorovih inspiracija i filmskih uzora dodatno taj problem pravi veći, tj. donosi ogroman izazov za autora. Potom, tokom tri godine Kusturica se upoznao sa narodom Hercegovine, stekao prijateljstva, upoznao neke zanimljive likove, ali i čuo mnoštvo lokalnih priča i narodnih predanja. Sve to je ostavilo veliki utisak na njega i dala mu hiljadu i jednu ideju.
Mnogo toga je ubacio i u film, smatrajući da sve to zaslužuje da ga i široki auditorijum upozna. Tako upoznajemo životopisne likove, citate iz filmova Aleksandra Petrovića, Tarkovskog, kao i još nekih ruskih filmova i priča, običaje, mentalit Hercegovaca. Sve to, zajedno sa izvorne tri priče i autorovim maštarijama, je bilo jednostavno previše i nastao je veliki skup zlatnih cigli pogrešno sastavljenih.
Što se tiče glumačke ekipe, najbolji utisak je ostavila Sloboda Mićalović koja krade svaku scenu. Monika Beluči, osim ukrasa, ne donosi ništa posebno filmu. Njeno rvanje sa srpskim jezikom joj oduzima previše truda i koncetracije kako bi istu posvetila glumi. Emirova gluma varira od loše do dobre i sumirajući sve, uveren sam da je trebao angažovati nekog drugog glumca, jer kako je Moniki srpski uzeo danak, tako je i Emiru odmoglo angažovanje na ulozi i scenariju. Smatram da bi ovo sve daleko bolje uspelo da je radio ono što najbolje ume, da režira. I ovde su, kao i u svim njegovim filmovima, prisutni glumci amateri koji su uradili najbolje što su mogli. Posebno bih istakao Aleksandra Sarića, koji je svoju ulogu odlično izneo, kao da mu je ovo stoti film.
Teško je izboriti se sa ovim filmom, kao i sa utiscima o istom. Primetna je želja, imaginarnost i posebnost Kusturičinog potpisa. Problem je što je preuzeo sve na sebe i previše toga, za duge tri godine, je ugradio u sam film. Stotine sjajnih delića pokušao je uzidati duž mlečnog puta, koji je ipak bio premalen da ih sve primi. Tako smo dobili krivudav put, pun rupa i izbočina, a time i neudoban za vožnju sa preglasnom muzikom, daleko od one vožnje na kakvu smo navikli sa Kusturicom.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
