There’s no upside in lyin’ to a woman who’s smarter than you, so, I told her the truth.
Motherless Brooklyn je neo-noir snimljen na osnovu istoimenog romana Džonatana Letema i film koji je Edward Norton gotovo dvadeset godina pokušavao da realizuje. Prihvatio se režije i pisanja, a radnju svog scenarija je vratio u pedesete godine prošlog veka. S obzirom da je bio toliko strastven oko ovog projekta, sasvim je razumljivo što je Norton sebi namenio i glavnu ulogu. U sezoni franšiza i filmova planski pravljenih za filmske nagrade, neo-noir poput ovog dođe kao pravo osveženje.
Radnja filma prati Lajonela (Norton), usamljenog privatnog detektiva koji ima Turetov sindrom, kome je na umu samo jedno – da reši ubistvo svog mentora i jedinog prijatelja Frenka Mine (Bruce Willis). Naoružan samo sa nekoliko tragova, sa starim Frenkovim pištoljem i sa svojim opsesivnim umom, Lajonel otkriva strogo čuvane tajne koje čuvaju sudbinu čitavog Njujorka. Rešavanje misterija ga vodi od harlemskih džez klubova preko sirotinjskih naselja Bruklina do kristalnih dvorana njujorških moćnika. Lajonel se bori sa lopovlukom, korupcijom i najopasnijim čovekom u gradu kako bi odao počast svom prijatelju i kako bi spasao ženu koja bi mogla da spasi njega…
Lajonel se prepušta verbalnim i fizičkim tikovima jer bi mu u suprotnom, po njegovim rečima, mozak eksplodirao. To je intrigantna ranjivost i njegova borba sa neprilagodljivim fizičkim ispadima ga čini izolovanim u društvu, a kriminalni svet, koji mi posmatramo kroz njegove oči i uši, ga doživljava kao nakazu. Može se reći da je to intrigantan i promišljen način da se klasičnom, prihvatljivom filmskom noiru pruži neki novi pogled, jer je zanimljivo pratiti kako Lajonelov mozak funkcioniše sa njegovim opsesijama i raznim spoljašnim pritiscima. On ima skoro savršenu memoriju za informacije, a Frenk je bio jedini koji je je njegovo stanje tretirao kao dar, a njega pristojno kao normalnu osobu.
Motherless Brooklyn je ziheraški realizovan, kao produkt vremena u kome je smešten, u čemu nema ništa loše. Poseduje korektan tempo i dinamiku, ali sam mišljenja da bi bez gorepomenute specifične perspektive na dešavanja u filmu bio samo prosečan. Norton je odabrao jednostavan, pravolinijski pristup materijalu, a trajanje od gotovo 150 minuta je iskoristio da primeni sve više slojeva spletki. Međutim, detalji isprepletane misterije ne deluju kao otkriveni od strane našeg protagoniste, nego nekako kao da su bačeni pred nas kao nagrada što gledamo film.
Nortonov rediteljski rad posle devetnaest godina (Keeping The Faith) je zanimljiv na površini, ali ne ulazi dublje u glavu svog karaktera, već ga smešta u različite situacije u kojima koristi svoje sposobnosti. Puno toga bi se moglo učiniti sa ovakvim likom, koji vidi zagonetke tamo gde one ne postoje i čiji stav i reči ga uvaljuju u nevolje. Išao bih dotle da kažem da Lajonel nije glavni lik, nego jedan u nizu sporednih u priči gde je fokus stavljen na sam grad Njujork i isprepletanu centralnu misteriju vezanu konkretno za njega, a ne za neke od likova.
Tradicionalni noar filmovi su se veoma oslanjali na svoje likove, koji su bili nezaboravno zavodljivi, ekscentrični, odvažni, pokvareni ili zlobni. Postoji dosta sporednih likova u ovom filmu – od Moa Rendolfa (Alec Baldwin), koji je spreman da preseli čitave kvartove kako bi ispunio svoje graditeljske ideje, preko Lore Ros (Gugu Mbatha-Raw), koja može biti ključ za povezivanje Frenkove smrti i čišćenja kvartova, do Vilijema Defoa (Willem Dafoe) kao urbaniste koji ima moral i ideale. Međutim, u određenim momentima je jasno da je prisustvo glumaca, a ne likova koje igraju, najveći (jedini) zapaženi element glume. Ovde su likovi toliko ukopani u detalje misterije da oni ne deluju kao stvarni likovi, već samo kao sredstvo za izlaganje detalja Nortonove priče.
Iako su vreme i mesto autentično rekreirani, moram konstatovati da film ne ostavlja utisak atmosfere karakteristične za žanr, nego sve nekako deluje prirodno. Mišljenja sam da zaplet u ovakvim materijalima treba da bude sporedan u odnosu na karakteristična raspoloženja, likove i njihov osećaj bespomoćnosti protiv moćnika, ali ovde to nije tako. Možda je to zbog previše događaja koji bi mogli izgledati neobično u tipičnom žanrovskom filmu ili zbog oblika pripovedanja koji je delimično definisan takvim zapletom. Zbog svega toga Lajonel nije heroj koji je spasio svet, već samo čovek koji je uspeo da ga shvati.
Morherless Brooklyn ima jedan glavni problem, a to je što svog relativno simpatičnog protagonistu ne uspeva da transformiše u karaktera koji redefiniše priču i naša očekivanja – sa jedne strane su tu plitke počasti žanru i mnogo propuštenih prilika, a sa druge jedinstvena perspektiva i snažni nastupi kvalitetnih glumaca.
moja konačna ocena: 6/10
