Steampunk i ime Piter Džekson bili su više nego dovoljni da me, kao kukca na svetlo, privuku ka novom filmskom ostvarenju za koje su oba vezana. Steampunk je ljubav od dečačkih dana, a Džekson samo zbog LOTR, da ne spominjem ostalo, stoji na visinama mojih filmskih favorita. Jedan pogled na tizer od nekih minut vremena i gorenavedeno bilo je više nego dovoljno da sa nestrpljenjem čekam kraj ove godine i film Mortal Engines (Smrtonosne mašine).
Zasnovan na istoimenom YA romanu, prvom od četiri nastavka, autora Filipa Riva, dugo se kotrljala. Zapravo, bilo je potrebno skoro deceniju da konačno ugleda svetlost dana. Veliki fan pomenute knjige, Piter Džekson, uskočio je u projekat kao producent, napravljen je scenario i mašine su konačno zabrundale po predelima Novog Zelanda. I umesto bajkovitog kraja čitave priče, živjeli su srećno do…, utisci nakon gledanja nisu baš toliko bajkoviti.
Priča nas vodi skoro 1200 godina od sada. Svet kakav znamo više ne postoji. Sve je smrvljeno u 60-minutnom ratu. Zemlja ne izgleda kao što izgleda danas, tj. kontinenti i sve ostalo je zbrkano. Gradovi zapadne civilizacije su postali mobilni. Čudovišta na gigantskim gusenicama su predatori koji love manje gradove i hrane se njima. Najveći od svih je London sa kojim naša priča i počinje.
Resursa je sve manje i London je prisiljen da pređe na kontinentalnu koru i nastavi svoj lov. Gradom vlada gradonačelnik, dok gradski kapetan, svepoznati i popularni Valentajn (Hugo Weaving) gradi novi revolucionarni energetski projekat. Sa poslednjim plenom, u grad će se ušunjati i misteriozna Hester Šo (Hera Hilmar) sa svojim smrtonosnim planom, a u sve to će se ni kriv ni dužan upetljati i mladi istoričar Tom (Robert Sheehan). Spoj ovih likova pokrenuće neverovatnu avanturu i sled događaja koji mogu uništiti svet…
Režiser je Christian Rivers, majstor vizuelnih efekata, za koje je sa trojicom kolega dobio i Oskara za film King Kong i ovo mu je prvi dugometražni film u režiserskoj stolici. Scenario je radio trojac starih kolega, glavnih krivaca za hitove LOTR saga, King Kong, itd – pored Džeksona, tu su još Fran Walsh i Philippa Boyens, plus literarni predložak u obliku uspešne i popularne YA novele. Na kraju začin, fantastični predeli Novog Zelanda. Kako onda i zašto na kraju od svih tih divota ostaje gorak ukus? Pitao sam se to evo skoro čitav dan i ja sam.
Rivers je pokazao zašto je majstor vizuela jer svet u Mortal Engines izgleda božanstveno otkačeno. Prikaz kolosalnih gradova na točkovima (gusenicama) je fenomenalan. Efekti pršte na sve strane na najvećem nivou. Fotografija u nekim momentima ostavlja bez daha. Kostimi i scenografija bez greške i mašine su zaista jedan vizuelni slatkiš. Međutim, dok je izdominirao vizuelno, podbacio je u drugim stvarima.
U skoro dva sata filma jednostavno je previše toga. Priča vas odmah obuzme jer je neobična i nesvakidašnja sama po sebi. Energije i akcije ne fali. Međutim, nakon dva sata imate osećaj da ste gledali četiri ili pet epizoda serije, koja ima glavni tok priče, ali svaka epizoda ima svoj podtok ili svaka priča svoju priču. To me je najviše podsetilo na Star Wars i to one Lukasove – dok sam gledao film, više puta me je asocirao upravo na prvu trilogiju.
Međutim, dok je to kod SW funkcionisalo, ovde ne radi, ili bi radilo da je film podeljen u dva ili više delova. Ovako mnogo likova, priča, a svakog/u tek okrznete i stičete onaj osećaj, koji ja zovem površinski. Tek nekako plitko pokupite od svega pomalo, nošeni jakom bujicom vizuelnih efekata kroz tok glavne priče. I tako od silne brzine i dinamike na kraju toka nemate pojma ni šta ste sve usput videli.
Glumačka ekipa je odlična i odlično radi svoj posao, uprkos svim manjkavostima i problemima koje im donosi scenario. Ima zaista nekih patetičnih i apsurdnih linija koje ispucavaju, doprinoseći daljem razvodnjavanju onog sjajnog prvog utiska. Previše likova koji se dalje pojavljuju kroz film samo dodaje ulje na vatru, tako da neke scene su, onako, prilično dečije, da se tako izrazim. Jednostavno, nikako nisam mogao dokučiti zašto je sve to tako, ali mislim da je glavni krivac dodvoravanje širokim masama. Odluke da film bude dostupan široj i što mlađoj publici često je proteklih godina zabijao kolac u srce potencijalnim hitovima. To se desilo i ovome.
Ovaj čistokrvni steampunk, iako nastao na YA premise, imao je sav mogući potencijal da napravi čudo. Samo je trebao da bude mračniji, ozbiljniji, krvaviji, prljaviji. Morao je da bude jednostavniji, bez ovoliko podpriča i likova. Sa jasnom idejom šta se i kome želi prikazati. Bolje reći, trebao je da bude hrabriji, kao Mad Max. Nemam nikakve sumnje da bi takav bio fantastičan. Ovako, izgleda kao da ste hordama prestrašnih vikinga dali, umesto mačeva, gumene štapove. Pa gledate i gledate kako se oni svojski trude da rade za šta su rođeni, ali to nekako izgleda neozbiljno, nestvarno, dečije. Tako bih ja nekako opisao svoj utisak, a slično sam se osećao i dok sam gledao Hobita, gde lete glave, mačevi probijaju tela, a nigde kapi krvi…
Mortal Engines je nova sci-fi avantura, spektakularni novi svet sumanutih mašina-gradova. Vizuelna poslastica rođena za bioskop, koja svoj enormni potencijal, zahvaljujući nedobrom scenariju i dodvoravanju publici, samouništava i isporučuje samo još jedan prosečan blockbuster, ostavljajući žal za obrisima fenomenalnog filma koji je mogao da bude.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
