Vasa ocena filma:

[Total: 27 Average: 2.8/5]

You’re the only man who ever touched me.

U tekstu za La La Land sam spomenuo kako u trci za filmskim nagradama autori često eksploatišu položaj afroamerikanaca, što je oduvek bila osetljiva tema sa često veoma emotivnim pričama. Moonlight takođe na prvi pogled može podsećati na jedan od takvih (stereotipnih) filmova, ali nakon nekoliko uvodnih minuta shvatate da gledate nešto drugačije. Autor Beri Dženkins (Barry Jenkins) se bavi karakterom koji je pripadnik osetljive grupacije u opasnim sirotinjskim delovima Majamija, a kroz priču o njemu postavlja pitanja o svima nama.

Moonlight je adaptacija predstave In Moonlight Black Boys Look Blue i podeljen je na tri poglavlja. Kao centralnu figuru ima Šajrona, nesigurnog i povučenog dečaka, koji je svestan da se u nečemu razlikuje od drugih vršnjaka. Odrasta u siromašnoj četvrti uz problematičnu majku koja mu ne pruža saosećanje i podršku. Život mu se menja kada, prilikom bežanja od napasnika, završi u krek-hausu gde upoznaje lokalnog dilera Huana (izvrsni Mahershala Ali). Huan postaje neka vrsta mentora malom Šajronu, a njegova devojka Teresa (Janelle Monáe) mu postaje oslonac koji nikada nije imao u svojoj majci.

Smešten u sredinu u kojoj vlada siromaštvo, prodaja i korišćenje droga, Moonlight je lako mogao da sklizne nešto već toliko puta viđeno. To je, srećom, izbegnuto, pre svega autorovom pokušajima da stvori saosećanje, podršku i razumevanje prema našem protagonisti, kog predstavlja kao ljudsko biće u degradiranom sistemu u kome je humanost – slabost. U takvim sistemima svako iskakanje po nekom osnovu automatski povlači odbacivanje i ponižavanje, a svako nezadovoljstvo sobom se iskaljuje na nekome drugome. Takav mentalitet se razvija od dečjeg doba, pa je sasvim razumljivo što je svaki Šajronov odlazak u školu kockanje sa sudbinom.

Šajron retko priča i krije svoje misli i osećanja od svoje okoline, čak i od svoje majke Paule (Naomie Harris) koja je narkomanka. Režiser je u ova dva lika utkao dosta ličnih iskustava – i sam je bio introvert sa teškim odrastanjem i majkom narkomankom. Moonlight se fokusira na dva bitna odnosa u Šajronovom životu, a to su njegova majka i poznanik od detinjstva Kevin. U prvom delu jaka figura Huana postaje Šajronu blizak zaštitnik (uči ga da pliva, pruža mu hranu i utočište, objašnjava mu pojmove kojim ga druga deca nazivaju), ali ga Šajron napušta kada prizna da je diler.

Moonlight ima elemente dosta toga, ali opet nije ništa konkretno: bavi se specifičnom individuom čije misli ne dobijamo na tacni, može da bude coming-of-age drama (Boyhood iz geta), gej ljubavna priča, socijalni protest sa jakom političkom porukom. Njegov najbitniji kvalitet je u tome što, nezavisno od rase, pola i seksualnog opredeljenja, postavlja pitanja ko smo mi, da li smo postali ono što smo hteli ili smo se oblikovali po modelu sredine i da li smo srećni onim što smo postali. Propagira koliko su bitni saosećanje, empatija i humanost, naročito u svetu koji je sve više sebičan i agresivan. Poseduje jaku poruku da čovek može biti ono što hoće, da uvek neka šansa čeka iza ugla i, nebitno odakle potiče, može stvari preokrenuti u svoju korist.

Nakon gledanja sam pročitao da je ovo drugi najbolje ocenjeni film od strane kritike u ovom veku (iza Boyhood-a). Slažem se da poseduje sve ono što kritičari vole (zaključno sa pisanjem teksta je dobio 152 nagrade širom sveta), ali jednostavno, ovaj film neće oduševiti preveliki broj ljudi na ovim prostorima. Nekonvencionalno, pomalo poetično pripovedanje, art-house šmek, povremena sirova jačina pojedinih scena, detaljisanje sa bojama i filmovima kako bi se postigli efekti – sve se to može izgurati, ali najveći problem može biti zbližavanje/poistovećivanje sa glavnim likom. Nije baš lako poistovetiti se sa introvertnim crncem iz siromašne četvrti, koji je još pri tome i homoseksualac, a tempo filma nimalo ne doprinosi tome.

Moonlight je nezavisna sporogoreća drama u kojoj se glavni junak trudi da pronađe sebe i da se izbori sa svojom seksualnošću, a kroz njegovu priču autor se bavi humanošću, ponosom, društvenom izolacijom i sličnim temama. Melanholično iskustvo koje je uspešno izbeglo većinu stereotipa vezanih za crnačke drame i sigurno glavni favorit za (zvanično) najbolji film u prethodnoj godini, ali isto tako film koji će mnogi prekinuti nakon dvadesetak minuta gledanja.