Samo oni koje voliš te mogu istinski povrediti.
Ksavier Dolan (Xavier Dolan) je moje poslednje režiserko otkrovenje koje mi se toliko sviđa da ne mogu da ne spomenem prvo njegovo ime i time započnem ovaj osvrt. Ovaj mladi kanadski režiser, scenarista i glumac je pretalentovani filmski radnik, sa toliko upečatljivim i prepoznatljivim režiserskim stilom, a opet tako svojstvenim samo njemu i totalno drugačijim od svih ostalih. Emocije koje nam on prenosi svojom režijom preko svojih filmova su toliko dobro ispoljene, direktne, realne, ogoljene, bez ulepšavanja, čiste – bile negativne ili pozitivne. Da li ovaj dvadesetpetodišnjak energiju crpi iz ličnih iskustava ili su plod njegove mašte, nebitno je, dokle god kod nas izaziva ovako jake reakcije.
Nekada imam osećaj da čak i previše razume ovo što režira i da time stvara sliku da preteruje, ali me (kasnije) uvek ućutka nekim novim momentom u nekom njegovom filmu koji je sušta prikazana realnost. Ovo je prvi njegov film u kome se udaljio od svoje (seksualne) opredeljenosti (naime, Dolan je gej i to posmatra kao normalnu, ustaljenu pojavu koja odavno nije tabu tema i tako je predstavlja ) i, iako Mommy ima njegov prepoznatljiv edipovski kompleks i možda jedan momenat, bljesak, naznaku lezbejske napetosti između dve glavne glumice, ovo je ipak korak dalje u njegovom radu jer počinje da se bakće dubioznijim režiserskim pristupom filmu, što mene jako raduje.
Dian (Anne Dorval) je samohrana majka, udovica u teškoj materijalnoj situaciji. Njen sin Stiv (Antoine-Olivier Pilon) ima ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivnosti) i dane provodi u popravnom domu. Izbacuju ga iz njega kada podmetne požar u kome je ozbiljno povređen jedan mladić, pa ona nema drugog izbora nego se ponovo brinuti o sinu i školovati ga kod kuće. Međutim, svakim danom Stiv postaje sve više nepodnošljiviji. Nakon nekog vremena, ovom paklenom dvojcu u pomoć priskače komšinica Kajla (Suzanne Clément), bivša profesorka koja je nakon doživljene lične traume počela mucati i time je onemogućena da dalje predaje. Njih troje čine trio kome je samo nebo granica.
Istina i ništa sem istine i sve kako jeste – ovaj film je upravo takav. Dolan nas je uverio da su ti likovi stvarni, da je situacija stvarna i da su odnosi među njima baš takvi kakvi jesu. Mommy ima premisu da je mračan jer mu je tema takva, ali stavljen je u takvo (svetlije) okruženje i sa takvim, na poseban način karikiranim likovima da se ta atmosfera skoro i ne primeti.
Iako se mnogi neće složiti sa mnom, posebno oni koji su gledali oba filma, ja ću prvenstveno povući pararelu sa filmom We Need To Talk About Kevin, umesto sa Dolanovim filmom I Killed My Mother (na taj film ću se kasnije vratiti kada budem spominjala glumu) sa kojim pojedini povlače paralelu. Mommy je (za mene) na neki način blaža verzija gorespomenutog filma, sa tom bitnom razlikom da se ne akcentuje uopšte monstruoznost deteta nego se povlači paralela sa tom njegovom, potencijalnom i ponekad ispoljenom osobinom koja je zapravo refleksija/odraz ponašanja njegove majke. Preambiociozan pokušaj pararele, neki bi rekli, ali ne mogu pobeći od svog utiska, mada Mommy ne demonizuje nijedan lik u njemu, iako oni imaju par groznih i strašnih međusobnih momenata i donose stvarno neshvatljive odluke.
Ovaj film te likove predstavlja kao obične ljude iz komšiluka, a ne kao jednostane monstrume kako je urađeno u We Need To Talk About Kevin. Iako su premise oba filma različite, nekako sam se srodila sa ovom, pošto kod mene ne izaziva samo majka empatiju nego i Stiv, što je verujem većini neshvatljivo. On pati od ADHD-a koji se u odnosu sa majkom još gore ispoljava ponukano njenim (ne)svesnim ponašanjem. Ona sve vreme psuje, histeriše, donosi pogrešne odluke, puši, a brani sinu, radi mnoge neshvatljive stvari koje još više negativno utiču na njega. Ona pokazuje preveliki strah, dosta je slobodna u odnosu sa sinom (dopušta da je dira na neprimeren način pred drugima, samo ga nonšalantno opominje umesto da zauzme čvrst roditeljski stav).
Scena kada Stiv pobesni i počne da davi majku, toliko da je preplašena morala da se sakrije u ormar, me je najviše podsetila na spomenuti film jer je Stiv na momenat zaličio na Kevina. Takođe, scena u karaoke baru kada Stiv nasrne na jednog od gostiju je isto srodna mom utisku. Da podvučem najbitnije, Stiv nije Kevin, jer Stiv nije zao i maliciozan. Stiv je ipak samo problematični obični mladić sa malo više ispoljene iritantnosti u njegovom liku koja ne dopušta da se povežete na pravi način sa njim.
Gluma nije najjači adut filma. Gluma, uz režiju, scenario, muziku jeste najjači deo filma. Dolan je toliko dobro ukomponovao svoju režiju, dijaloge, performanse glumaca, muziku da čine ovako jaku i moćnu kompaktnu celinu, toliko da nijedna od nabrojanih stavki ni u jednom trenutku ne odudara. Film nema mane u domenu šta predstavlja, porodičnu dramu, ali ovo nije samo porodična drama, ovo je više (za mene) psihološka i socijalna drama, studija, prikaz karaktera.
Muzika je sjajno postavljena. Izabrane su afirmisane popularne melodije/pesme koje naizgled nemaju ništa zajedničko jedna sa drugom, ali su tu sa razlogom. Prva pesma je kao neki uvod, mirna, staložena, predajuća kako kaže i sama Dajdo – White Flag. Kasnije, u razrađenijem delu ide tipična kanadska Selin Dion na francuskom, sledi Wanderwall kada konačno dobijemo i širu sliku (film je sniman u aspektu ratio koji je 1:1, odnosno kvadratni format) kada se slika vrati u normalan format 1,85:1 dok se Stiv oseća slobodno vozeći se na skejtu, ali to traje tek toliko da vidimo taj njegov slobodni momenat. Kao finalnu kompoziciju imamo Lanu Del Rej i njenu Born to Die, koja se najsimboličnije odnosi prema samoj poenti filmu i odnosa majke i sina, ali i prema glavnoj junakinji Diane koju celi film zovu skraćeno Die.
Karakteri su kroz glumce sjajno prikazani. Spomenula sam ranije Dolanov film I Killed My Mother. Sam početak filma i odnos majke i sina dosta podseća na njega, ali nakon određenog vremena on se sam vrati u svoj sopstveni zacrtani (novi) kolosek. Međutim, gluma baš i ne. Iako je Ana sjajna glumica koja je ovde dala do sada svoj najbolji performans (koliko sam je ja upratila) ne mogu, a da ne spomenem povremenu sličnost sa likom majke iz gore spomenutog filma. One su skoro iste, nimalo konzervativne, opuštene, nonšalantne. Majka u ovom filmu samo više psuje i puno je promiskuitetnija, u jednom smislu slobodnija, ali na kraju krajeva, glavna crta njenog lika je ista – emotivno razorena žena koja ne zna šta da radi sa svojim sinom, kako da se postavi prema njemu.
Stiv. Tolika doza iritantnosti koja prelazi u maestralnost glume. Osim scena kada pleše ili peva, scene kada izgubi kontrolu su dovedene do perfekcije i donose nam jedan delić njegovog problematičnog lika. Skidam kapu, mene je kupio. Kao i Dorval i Pilon je Dolanov ljubimac i čest glumac u njegovim filmovima. Greh bi bio da ne spomenem i Kajlu koja je scene sa mucanjem odradila do savršenstva, kao i scenu kada dovede Stiva do te granice da se uneredi. Postoji dosta dobrih scena, ali se ti momenti najviše ističu.
Akcenat u svim dosadašnjim Dolanovim filmova je dat na prikazu majki. U svakom projektu on istražuje taj odnos majke i deteta i najbitnije je zapaziti kako se taj odnos razvija i koju emociju nam donosi. Mommy donosi do sada (za mene) najiskreniju emociju odnosa između majke i sina, prikazano u negativnom smislu, naravno. Uprkos svemu, ona njega voli najviše na svetu, na neki bolestan način, kao što je i on sam bolestan, i kao što i on nju voli najviše na svetu. Oni, na kraju krajeva, samo i imaju jedno drugo. Ili nemaju.
Morate pogledati da bi saznali/bolje shvatili šta sam sve htela reći. Verujte mi, najveća moguća preporuka, ne samo ljubiteljima žanra, nego i svima ostalima koji žele da pogledaju jaku psihološku dramu koja, koliko god vam toga daje, isto toliko vam i uzima, jer Mommy predstavlja jedno iscrpljujuće iskustvo.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]