Minamata (2020)

Vaša ocena filma:

Minamata je dramski film iz 2020. godine iza koga stoji Endrju Levitas koji je svoj scenario bazirao na istoimenoj knjizi Ejlin Mioko i čuvenog fotoreportera Judžina Smita, koji je, između ostalog, za časopis Life dokumentovao efekte trovanja živom na stanovnike japanskog priobalnog naselja Minamata 1971. godine. Film je premijerno prikazan na festivalu u Berlinu još u februaru prošle godine, a između ostalog je privukao pažnju što glavnu ulogu tumači Džoni Dep koji je deo svojih scena snimio u Beogradu.

Proslavljeni fotoreporter Judžin Smit (Dep) se nakon Drugog svetskog rata i aktivnosti na ratištima povukao u penziju i rasprodao opremu. Međutim, od pasionirane Japanke Ejlin saznaje za trovanje stanovnika ribarskog naselja Minamata i prihvata mogućnost da otkrije razorne posledice korporativne politike i saučesništvo policije i vlasti. Nakon što je ubedio urednika magazina da ga pošalje na jug Japana, Judžin će prvo morati da stekne poverenje lokalne zajednice kako bi preneo njihovu priču, a zatim i da pobedi duhove sopstvene prošlosti…

Ovaj film nosi jaku emotivnu notu jer predstavlja strašnu tragediju malog čoveka koji je bespomoćan prema korporativnim moćnicima koji na sve moguće načine izbegavaju odgovornost. Trovanje ljudi u ovom mestu je dobilo svoj medicinski izraz Minamata sindrom koji karakterišu mišićna slabost i problemi sa čulima i govorom, kao i teški deformiteti na fetusu. Nevolje ovih nesrećnih ljudi i njihova borba za pravdu predstavljaju jednu od najupečatljvijih priča u istoriji dokumentarne fotografije i pravi primer kako je udružena moć malih ljudi malo po malo uspela da dovede do velikih promena.

Moram priznati da nisam bio upoznat sa ovim događajima i da sam tokom gledanja pomislio da je potrebna velika hrabrost da se realizuje ovako bolna tema koja uključuje deformisanu decu. To je verovatno razlog što ovu priču nije pokupila neka veća producentska kuća nego je film realizovan uz pomoć različitih donatora. Upravo zbog toga što nije reklamiran kao mejnstrim je zadržao određeni umetnički integritet.

Na početku filma vidimo kako su ratna iskustva uticala na mrzovoljnog Judžina koga muči posttraumatski sindrom i zavisan je od alkohola i droge. Postao je osobenjak, povukao se u sebe, a Džoni Dep mu pruža mnogo više ljudskosti nego što sam očekivao, iako donekle podseća na njegovo predstavljanje Hantera Tompsona. Dolaskom u Japan, Judžin postaje neka vrsta usamljenog revolveraša koji umesto pištolja ima kamere i dobija priliku da se iskupi. Iako se tradicionalno gostoljubivi Japanci prema njemu odnose sa učtivošću i poštovanjem, jasno je da su mnogi sumnjičavi jer samo njegovo prisustvo može dodatno pogoršati stvari.

U osnovi, film je borba Davida i Golijata, tu su Judžinovi problemi sa porocima i duhovima prošlosti, ali pratimo i borbu da fotografija kao medijum u sukobu sa televizijom ostane relevantna, naročito ona nastala na tradicionalnom filmu od 35mm i u crno-beloj formi. Fotografije nastale u Minamati predstavljaju trijumf ovog medijuma, ali i objašnjenje koliko je poverenja bilo potrebno kako bi se one realizovale. Ovi radovi ne definišu samo Judžinovu karijeru koji bi bez njih ostao upamćen kao ratni fotograf, već i kao neizbrisiv portret kako industrijsko zagađenje utiče na ljude. Posredno, ove fotografije su započele i borbu za zaštitu životnu sredinu.

Posmatrajući objektivno, Minamata je daleko od nekog filmskog remek-dela jer poseduje predvidljivu priču i ima dosta klišea vezanih za pobedu dobra i prevazilaženje alkoholizma u korist višeg cilja. Na početku filma mi se nije dopao ni stil snimanja ručnom kamerom koji deluje prilično dezorijentisano, ali je srećom to korigovano i uspostavljen je normalniji, prirodniji ritam snimanja kada se radnja preselila u Japan. Međutim, ove mane su zaista nebitne u odnosu na srce, strast i osećaje hitnosti i relevantnosti koje ovaj film poseduje, a u prilog mu ide i što ima onu dobitnu kombinaciju klasičnog i nezavisnog filma.

Minamata nije filmsko remek-delo, ali predstavlja veoma emotivnu i na momente uznemirujuću priču o nesrećnoj zajednici koja se suprotstavila korporaciji i o tome kako joj fotoreporter posvećen istini može pomoći – podsetnik kako postoje fotografije koje zaista vrede hiljadu reči.

moja konačna ocena: 8/10