Evropa se očito priprema za novu preraspodelu uloga. Da li je već drugi Hladni rat počeo ili ispod nas odavno talasa onaj lukaviji, vođen viralnom municijom, koji može da bude delotvorniji od čistog rovovskog puškaranja iliti zakona čizme na tuđoj zemlji? Političkim ekspertima, istoričarima, zaljubljenicima u raznorazne teorije paktova i zavera, filozofima koji izučavaju to pregrupisavanje novog svjetskog poretka uvek je zanimljivo da otkrivaju kakvim sredstvima će se velikani služiti ne bi li svoju žaoku zabili na pravo mesto, na spoj koji bi žestoko uzdrmao drugu stranu.
Uticaj u svetu uvek su vodile najjače, najspremnije, gospodarsko najrazvijenije države sa svojim kolonijanim, političko bogatim nasleđem ostavljenim u amanet, gde su sa svojim lokalnim pijunima upravljali unutrašnjim strukturama svojih bivših teritorija. SAD kao najrazvikanije moderno društvo je od nastanka filma blisko sudelovalo sa tvornicom snova i u većini slučajeva se rado podređivalo službi trenutnih aspiracija njihove vanjske politike. Taj segment prepoznao je i Hitler tridesetih godina, kroz izuzetno vešto napravljeni propagandni dokumentarac Trijumf Volje (1935) od Leni Riefenstahl, SSSR 40-ih nizom ispraznih Staljinističkih ratnih drama, Jugoslavija partizanskim filmovima, a kasnije padom željezne zavjese, liberalizacijom društvenih vidika, novih ideja i ostale zemlje slavile su svoje junake, odnosno blistavu prošlost. Turska je nedavno snimila CGI (Computer generated imagery) slikovni spektakl Fetih 1453 (2012), dok je po meni Poljska prošle godine imala najbolji adut u rukavu.
Za sedamdesetu godišnjicu Varšavskog ustanka realizovana je epska ratna drama o hrabrim mladićima i devojkama, koji su se sa šačicom naoružanja okuraženi savezničkim (ruskim) napredovanjem i potiskivanjem neprijatelja sve do zidina poljske metropole, suprostavili nemačkom okupatoru. Nažalost, preko potrebna pomoć od Ruske vojske nije stigla i u jednom od najbrutalnijih uličnih bitaka prsa u prsa taj otpor je krvavo ugušen. Silna poljska mladost je izginula na cestama u danima kad je antifašistika Evropa tako surovo pokazala tu drugu stranu medalje, okrenula leđa, zatvorila oči i donela mrak u mnoge domove ugnjetavanog naroda, koji je zaista puno propatio u Drugom Svetskom ratu. Zato nije ni čudo što se režije ovoga spektakla latio nagrađivani režiser Jan Komasa (Sala Samobojcov), koji je napisao i scenario vodeći se sećanjima brojnih veterana ustanka. Projekat je sufinansirao poljski filmski institut, tako da je budžet iznosio (za poljske prilike) impresivnih 5,8 miliona eura.
Miasto 44 je kratko i jasno Varšava 44′ godine, namerno prozvana miasto, tačka, slučaj, jer nakon tih borbi je izgledala poput Hirošime i Nagasakija, prostor smrti, koje jecajući i dan danas vida rane. Farsa sa ruskim flotama i nedavnim izvođenjem vojnih vežbi na kopnu i odgovora Poljske sa mobilizacijom i istim merama pripravnosti, dobija na dubini jaza i gneva između ove dve države, koje dele neke zaista strašne epizode. Tvorci ovoga dela zaista su se potrudili da kvalitetno dočaraju taj segment prošlosti u vidu kostimografije i specijalnih efekata, ambijenta i sivkasto obojene fotografije, koja je dodatno naglašalavala grube obrise zidina ruševina, tone kamenja i prašine u koju su zamajani silni leševi okupani mrljama skorene krvi.
Unutar toga dokumenta o stradanju ispričana je labava priča o Stefanu, Anji, Kami, ljubavnom trouglu spojenog istom idejom, budućnosti i traženju slobode. Ipak, Stefan figuira kao centralni lik i o njemu najviše saznajemo. On živi sa bratom i majkom i bukvalno ih izdržava radeći honorarne fizičke poslove, koje mu nalaze njegovi prijatelji, članovi pokreta otpora, pre svega prijateljica iz detinjstva Kami. Zabrinuta majka i senzibilni mali brat opravdano strepe da će Stefan otići stopama svoga oca (najverovatnije ubijenim u borbama sa Nemcima) i priključiti se otporu, iako je obećao da se neće mešati. Svakim svojim odlaskom da nešto zaradi Stefan ne zaboravlja napraviti svojevrsni skeč na cesti dok ga njegovi sa prozora posmatraju i sa klimanjem daju potvrdu da je položio ispit i da može napustiti stejdž. Na jednom takvom druženju upoznaje Anju i automaski se razbuktaju iskrice, a Kami isto zaljubljena u Stefana to odmah prepozna.
Mladi reditelj Komasa se nije preterano bavio ljudima, iako je taj mirni prvi deo imao potencijala da se razvije u neku dublju priču. Već prvom žrtvom i eksplozijom, Komasa okreće mlin na brutalnost, gde nikoga ne štedi i ciljano potencira snagu otpora poljske mladosti, koja sa ponosom u srcima i trakom oko ruke daje život za ideale, za bolje sutra, za slobodu koja je jedina relevantna i svrsishodna davanju najdragocenijeg poklona.
Teško je reći da li je uspeo u tome jer mi film toliko puta naglo spušta i diže dojmove, kao neka cirkuska vožnja od koje ti ostaje jedino mučnina u želucu. U neku ruku iako ratni, film je hibrid nekoliko žanrova jer koketira i sa pure art odnosno style over substance elementom. Tako da ću razdvojiti dobre i one lošije komponetne filma:
Dobri delovi:
– Pojedine lepe priče, kao što je ona kada Ana u bolnici zabavlja decu ulepšanom bajkom o oslobodilačkom ratu
– Vizualnost je veliki plus. Jako lep rad i fotografija filma, i u večini slučajeva to korišćenje efekata svrsishodno dojmu.
– Neke scene su zaista žestoke za gledanje, a režija je virtuozna i ponegdje podseća na Saving Private Ryan (pucanje mitraljezom, kamera iz prvog lica, odlično kadriranje)
– Ubojite oči glavnog glumca iz kojih isijava gnjev i bljuje vatra prema Nemcima
– Adrenalinske bombe i pumpanje atmosfere ritmom ratovanja
Loši delovi:
– Zbrčkani scenario koji preterano ne mari za likove
– Neselektivno preskakanje priče (baziranje na neke nebitne stvari)
– Iz čista mira spotovski momenti na filmu, gde nije mjesto za artističke eskapade (slow motion – bulet time efekat kao u Matriksu)
– Nespetna tarantinovska prenaglašenost, koja je bila kontraproduktivna kad se želela potencirati ta brutalnost
– Ne znam ko je birao muziku, ali se ona nikako ne uklapa u film
Sumirajući viđeno, Miasto 44 možete posmatrati kao propagandni patriotski pamflet na koji Poljaci imaju potpuno pravo, kao ratni film koji ima svetih momenata, kao art vizuru koja se nekada previše i zaigra ili možda kao nešto sasvim drugo utemeljeno isključivo vašim zapažanjima. Ipak za najbolju scenu izabrao bih ovu poslednju, kada se vatreno stihijska razrušena Varšava iz 44′ stepenasto pretvara u modernu metropolu iz 2014 godine.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
