It’s the Silence of the Goats!
Na osnovu naziva je sasvim normalno očekivati ne baš normalan film. Okupljena je sjajna glumačka i kratak opis je obećavao nezaboravnu ekranizaciju knjige koja je adaptirana i za pozorište. Nažalost, potencijal je ostao neiskorišćen, pre svega jer autori Grant Heslov i Peter Straughan nisu bili sigurni u kom pravcu (žanru) da odvedu film i kako da ga završe.
Na samom početku filma čitamo napomenu koju možemo prevesti sa više stvari je istinito nego što biste poverovali i uskoro pratimo dva narativa vezana za psihička dejstva u vojsci. Zanimljiviji od njih prati vijetnamskog veterana (Jeff Bridges) koji kroz new age pokrete otkriva nove, mirnije načine treniranja vojnika. Njegov cilj je kreiranje svetskog mira i, da bi došao do njega, mora izmeniti tradicionalne načine ratovanja. Zbog toga zasniva New Earth Army u kojoj su vojnici neka vrsta monaha, koji su pacifisti i treniraju um.
New Earth Army u svojim redovima ima Lina Kasadija (George Clooney) koji ima status superstara – može da pronađe bilo koju osobu na planeti, pomera oblake i jednom prilikom je ubio kozu gledajući u nju. Te sposobnosti su moguće u specijalnom stanju uma kome prija alkohol. Sve ovo pratimo kroz flešbekove glavnog narativa u kome Bob Vilton (Ewan McGregor), novinar koji je posle propalog braka došao u Kuvajt da bude muško, slučajno susreće upravo Kasadija i ubeđuje ga da mu se pridruži na putu za Irak.
Scenario je baziran na knjizi Džona Ronsona koja se bavi konkretnim slučajem/misijom u američkoj vojsci koja se bavila upravo misaonim sposobnostima. Da, dobro ste pročitali. Dobar novac je uložen kako bi se tokom hladnog rata obučili vojnici sposobni da proriču budućnost, čitaju misli, kontrolišu tuđe pokrete i da vrše slične vrste mentalne manipulacije. Sve je počelo tako što su Francuzi pustili buvu da se Amerikanci ne bave time, Sovjeti su mislili da je to laž, pa su pokrenuli svoj program, što je rezultiralo da Amerikanci ipak počnu da treniraju svoje Džedaje.
Upravo kroz ovu situaciju se najbolje može opisati tok (besmisao) hladnog rata. Tolika količina apsurda u (navodno) istinitoj priči je urnebesno zanimljiva, a i da svesno gledamo fikciju, zabavna je pomisao da ovo nije daleko od istine. Autori su provukli i svoje političke stavove vezane za prisustvo američke vojske u Iraku, pitanja o Drugom golfskom ratu, motivima invazije i kompanijama koje eksploatišu ratno stanje. Međutim, mene je to prilično odbilo, jer odudara od lagane satirične komedije koju osam očekivao da gledam. Jednostavno, mišljenja sam da politički stavovi nemaju mesta u ovakvim komedijama.
Problem filma The Men Who Stare at Goats je što u drugoj polovini polako počinje da se raspada. Nakon upoznavanja interesantnih likova mi shvatamo da njihovo okupljanje nema pravu svrhu – pojedina scenaristička rešenja su zanimljiva i zabavna, ali ispostavlja se da ne vode nigde. Slažem se da je besmisleno u ovakvom filmu očekivati neki majndfak od završnice, ali je ona ovde samo u službi da se nešto odradi pre odjavne špice. U svakom slučaju, meni je za užitak bilo dovoljno da posmatram vrhunske glumce u možda karakterističnim ulogama (Bridžis, Kluni), ali svakako nešto drugačijem filmu.
The Men Who Stare At Goats kreće kao satira dostojna braće Koen, ali vremenom gubi svoj humor i rezultira razočarenjem koje ni sjajna ekipa glumaca nije uspela spasiti. Film koji je očigledno bio mnogo zabavniji za snimanje nego za gledanje i, nažalost, slabo iskorišćena ideja.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
