Koliko god se trudila, ne mogu da pogledam neki noviji razvikani film čisto radi reda, a čija preporuka vas možda najviše zanima. Ovaj moj stav najverovatnije proizilazi jer sam se pre neki dan baš pošteno razočarala u jedan novi naslov i zato je pametnije da ostavim ostalim autorima da napišu recenzije tih filmova. Zbog toga sam se odlučila da vam predstavim ovu malu i nerazvikanu dramu koja me je privukla prvenstveno zbog glumačke postave i, nazovimo to, jakim osećajem za filing – surovo iskreno i skoro poetično predstavljenom emocijom. Inače, nikako nisam fan ovakvih (nazovimo ih patetičnih drama koje udaraju najniže) filmova, ali ovaj put činim izuzetak koji, čini mi se, opravdava pravilo i to u velikoj meri.
Ovo je priča o Sari (Olivia Wilde) i Filu (Luke Wilson), mlađem bračnom paru koji se bori sa gubitkom sina. Naime, jedan sasvim običan porodični izlet se pretvorio u najgoru noćnu moru svakog roditelja. Nakon što su stali da odmore na benzinskoj pumpi njihovom sinu se gubi svaki trag. Prošlo je godinu dana, a oni i dalje ne znaju šta mu se desilo. Preživljajavaju dan po dan, a postaje gore kada im se doseli Filov problematični brat Tim (Giovanni Ribisi) koji svojim prisustvom samo kopa po svežim ranama. Fil, inače policajac, posećuje razne terapijske grupe koje se bave gubitkom bliske osobe, ne bi li našao nekoga kome bi olakšao dušu, dok Sara, inače nastavnica, usmerava svu svoju pažnju ka učenicima u školi Adamu i Almi i fokusira se na njihove probleme kako ne bi mislila o svojima.
Film je režirala izvesna Rid Morano (Reed Morano), inače u filmskom opusu zadužena za fotografiju (ima preko 40 naslova), dok joj je ovo prvi režiserski rad. Više pažnje je obratila na glumce i kako će oni izneti svoje uloge nego na sam tok filma, ali pošto joj je ovo režiserski debi, oprašta joj se i već se unapred radujem najavljenom naslovu sa Elen Pejdž Lioness koji bi trebao da se pojavi 2017. godine. Scenario je napisao Kris Rosi (Chris Rossi), relativno nepoznat američki scenarista koji tek dolazi u sferu mejnstrima, videćemo kako će se snaći. Priča ima rupa, više rupica, ali su zanemarljive jer je ovo u konačnici sasvim dobra i pristojna drama.
Film me dosta podsetio na film Cake o kome sam pre pisala, ali ovaj film se ne bavi (bar ne vizuelno i ne u onolikoj meri) svim segmentima tugovanja, nego je prvenstveno akcentovan samo jedan, prva faza koju karakterišu šok, neverica i poricanje. U filmu nijedno od supružnika nije otišlo dalje od te faze, iako na kraju dobijamo konačan odgovor šta se desilo sa njihovim sinom. Poslednja scena donosi neku konačnost i neku vrstu prihvatanja stvarnosti, ali ne u onom obliku da nam sve bude jasno i kristalno predstavljeno. Osim konačnog slamanja Fila vestima šta se desilo sa njihovim sinom i potvrdom u šta je sumnjao, i Sarinim izlivom plača, nema konkretnije opisanih i predstavljenih faza šta se zaista dogodilo. Nekako se gledaocu ostavlja da sam zaključi šta se desilo jer je film u tim momentima nem – prikazana su lica glavnih protagonista i njihove emocije, nema nikakvog teksta, nema govora, osim govora tela. Možda je to i najveći plus, ono najbolje u ovom filmu i ono magično drugačije što ga izdvaja iz mora sličnih drama o gubitku.
Gluma je nešto najbolje u ovom filmu i nešto čemu je dato najviše pažnje. Olivija Vajld jednostavno blista u svojoj ulozi, nije bila naporna nijedne sekunde ni patetična, što se često zna desiti glumicama u sličnoj ulozi (osvrnuću se na Riz Viterspun u filmu Devil’s Knot gde ju je bilo naporno gledati). Ušla je u lik maksimalno posvećeno, stopila se sa Sarom, nedavno je postala majka tako da joj je ova uloga legla kao kec na desetku. Isto tako dobar bio je njen partner u filmu Luk Vilson koji me je je konačno uverio da zna i može da iznese neki dublji i ozbiljan lik. Njegov Fil je čvrst i požrtvovan, racionalan pre svega, ali samo običan čovek koji se teško nosi sa gubitkom sina iako to na površini ne pokazuje. Sjajni su bili i Đovani Ribisi (Giovanni Ribisi) i Džuno Templ (Juno Temple) u sporednim ulogama, a posebno pohvaljujem decu glumce – Taja Simpkinsa (Ty Simpkins) i Eden Dankan-Smit (Eden Duncan-Smith).
Da, ovo je preporuka za gledanje. Ne, ova tema nije obrađena na drugačiji način, videli smo ovu priču sto puta. Film nije nešto visoko ocenjen i ocena mu neće porasti. Zašto onda da pogledate Meadowland? Zato jer film nosi sjajno upakovanu i dosta iskrenu emociju koja svakom sledećom scenom dobija na jačini. Zato jer je soundtrack sjajan, svaka melodija je izabrana najbolje moguće da baš ta odgovara tom trenutku. Glumci su odlično izneli svoje karaktere koji ne prelaze u tešku patetiku koja često može da vas odbije u sličnim/srodnim projektima.
Meadowland iskreno i realno pokazuje kako se neki ljude nose sa gubitkom, tj. ne znaju da se nose. Život se nastavlja dalje, ali neki ljudi jednostavno ostanu u onom kobnom momentu, trenutku spoznaje gubitka i ne mogu krenuti dalje. Iskreno, nimalo ulepšano. Nije sve tako lako nakon gubitka, vreme ne leči baš sve rane. To otrežnjenje nam itekako treba, a baš to donosi ovaj film.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
