MaXXXine je kriminalistički slešer koji je napisao, režirao, producirao i montirao Taj Vest. Reč je završnom delu njegove horor trilogije X kojem su prethodili filmovi X (2022) i Pearl (2022), a ovaj film služi kao direktan nastavak prvog dela. Mia Got ponavlja svoju ulogu Maksin Minks i ovoga puta kreće ka slavi i uspehu u Holivudu 1980-ih dok je na meti misterioznog ubice. Film je premijerno prikazan 24. juna u Los Anđelesu i distribuiran je od strane kompanije A24.
X, prvi i najuspešniji film u seriji, po svojoj priči i estetici se predstavio kao grindhouse slešer iz sedamdesetih, dok je nastavak Pearl izokrenuo koncept tehnikolor melodrame iz pedesetih u kojoj je san o slavi u svetu šou biznisa postao krvava noćna mora. Završni deo trilogije predstavlja još jedan stilistički i žanrovski eksperimet, ali ono što dobijamo deluje nesigurno, narativno neujednačeno i bez pravog fokusa, što je razočarenje u odnosu na prethodna dva filma.
MaXXXine je smešten u 1985. godinu i ovoga puta autor, iako film sadrži serijskog ubicu koji luta Los Anđelesom i reakcionarnu kulturnu tzv. satanske panike, manje-više napušta horor žanr (na momente dobijamo giallo i tzv. video nasty scene). U zamenu nam stiže paranoični triler sa elementima eksploatacije koji sadrži dovoljno referenci da ljubitelji žanra iz tog vremena imaju ideju šta Vest pokušava da predstavi i rekreira. Imamo dosta kadrova sa podeljenim ekranima, čujemo pesme benda Frankie Goes Hollywood i imamo direktne reference na film Alfreda Hičkoka.
Priča ponovo prati Maksin Minks koju smo poslednji put videli kao jedinu preživelu masakra na farmi u Teksasu u prvom filmu. Od tada je postala uspešna porno glumica, ali njen san da postane poznata je ograničen na tu profesiju. Nakon audicije za nastavak horora i dobijanja glavne uloge Maksin je spremna za svetsku slavu, ali njena prošlost počinje da joj predstavlja prepreku u daljoj karijeri – prošlost se ne odnosi samo na njeno iskustvo u filmovima za odrasle i na nekoga ko je izbegao masakr, a da to niko nije primetio, već i na nešto što se desilo pre svega toga.
Ispostavlja se da su njeni poznanici i prijatelji na meti ili Night Stalkera, ubice iz stvarnog života čije zločine Vest ovde nepromišljeno eksploatiše, ili nekoga ko se pretvara da je serijski ubica. Upoznajemo privatnog detektiva Džona Labata (Kevin Bejkon) koga je angažovao neko ko želi, kada za to dođe vreme, da vidi Maksin lično. Vestov scenario detektivovog poslodavca predstavlja misterijom, a njegovo otkriće kao preokret, mada je najveće iznenađenje činjenica što je reditelj mislio da će to uspeti, s obzirom na prolog i ključnu informaciju koju je otkrio na kraju prvog filma.
Kao i u prethodnim delovima, posebne pohvale idu kinematografu koji je ponovo precizno predstavio izgled i osećaj tri različite ere bioskopa, a ovoga puta i gotovo opipljivu dekadenciju Los Anđelesa iz ovog perioda. Vestov scenario je, međutim, sasvim druga priča jer je, u suštini, mešavina ideja koje je sa više pažnje već pokrio u prethodnim filmovima.
Recimo, horor koji Maksin snima verovatno treba da nas natera da razmislimo o Vestovim namerama i ambicijama sa ovim i prethodnim filmovima (želja da horor film pretvori u umetnost tako što B film snima sa A idejema). Sama produkcija tog horora jedva da se uklapa u ovu priču, kao i implicitni argument filma za slobodu izražavanja protiv protesta religioznih fanatika.
Vest igra oko svih tih ideja, nadajući se da će vrhunac i zagonetni epilog reći sve što treba da se kaže i umesto toga nam daje lošu imitaciju ljigavog trilera iz tog perioda. Ljudi su brutalno ubijani. Par jednodimenzionalnih policijskih detektiva pokušavaju da ubede Maksin da im pomogne u istrazi, a ambiciozna zvezda je povremeno i sama brutalno nasilna kako bi preživela i napredovala, na kraju pronalazeći saveznika u svom agentu (Đankarlo Espozito). Sve je ovo kliše jer nedostaje bilo kakva svežina ili komentar i postavlja se pitanje o svrsi većine scena.
Mišljenja sam da nešto ovako jednostavno ne bi trebalo da bude ovako neuredno. Još iritantnije, MaXXXine ne bi trebalo da bude ovako prazan i zagonetan zaključak trilogije koja bi sa nekim pametnijim rešenjima mogla biti prilično inteligentna u spajanju stila i forme. Pre svega se to odnosi na likove kojima nedostaje ličnost, a većina njih nije na ekranu dovoljno dugo da bismo brinuli o njima. Lik Maksin Minks je i dalje upečatljiv sa svojom odlučnošću, otpornošću i nepokolebljivom težnjom za slavom, a Mia Got ostaje ključna figura modernog horor filma.
Ispod sjajne površine se krije narativ kome nedostaje dubina, duhovitost i nepredvidljivost njegovih prethodnika. Možda je Vestova namera bila da zamagli granicu između omaža i parodije, ali pritom je rizikovao da izgubi samu suštinu zbog koje su njegovi raniji filmovi blistali – MaXXXine leži u senci svojih prethodnika koji su bili znatno kohezivniji i originalniji.
moja konačna ocena: 5/10
