U februaru su stigle prve potvrde da nam Dejvid Finčer donosi svoj prvi film posle šest godina, još od Gone Girl. Reč je o biografskom radu koji je planirao da snimi još od 2003. godine, a scenario je napisao njegov pokojni otac Džek Finčer. Radnja filma prati holivudskog scenaristu Hermana Mankevica koga tumači Geri Oldmen, a iza impresivne produkcije i distribucije stoji striming platforma Netflix.
Mank predstavlja ekranizaciju Holivuda iz tridesetih godina prošlog veka koju pratimo kroz oči oštroumnog, ali često alkoholisanog scenariste. Na početku filma ga vidimo sa zadatkom da završi scenario za film Citizen Kane koji će postati remek-delo, a tokom kreativnog procesa u scenama flešbekova pratimo njegove odnose sa kolegama i nadređenima u Metro-Goldwyn-Mayer, kao i uticaje velike depresije na političku situaciju i filmski biznis u celini…
Citizen Kane je filmska lektira dok je Finčer jedan od mojih omiljenih filmaša i ovaj film sam prilično iščekivao, naročito zbog činjenice da je jedan od retkih iz A produkcije koji nije odložen za narednu godinu zbog situacije sa koronom. O protagonisti filma Mankevicu zaista nisam znao ništa osim da se sporio sa Velsom oko prava na scenario i da je za svoj rad nagrađen Oskarom. Džek Finčer ga smešta u središte priče koja od njega čini pravednika, dok su većina ostalih likova iz njegove perspektive ili dvosmisleni licemeri ili potencijalni neprijatelji za njega.
Ovde ga upoznajemo kao čoveka kome je srce verovatno na pravom mestu, ali koga su alkoholizam, klađenje i činjenica da nema dlake na jeziku doveli do statusa izopštenika iz holivudskih krugova. Ostavlja utisak čoveka za koga nikada niste sigurni da li se šali ili je zaista besan, naročito ako se ozbiljnije pozabavi nekom temom i kada dopusti da se njegova narav rasplamsa. Iz rukava vadi brze i duhovite replike i citate i definitivno ima komentar ili mišljenje o svemu. U suštini principijelan i sarkastičan, ponekad ostavlja utisak ogorčene osobe, naročito kada sve shvata toliko lično da je spreman rizikovati svoju karijeru zbog iznošenja svog mišljenja.
Jedna od tema na koju svakako ima šta da kaže i koja predstavlja dobar deo filma su korupcija starog Holivuda, koju vidimo na primeru izbora iz 1934. godine. Menkov filmski studio se aktivirao kao snimatelj propagandnih materijala koji su nedvosmisleno uticali na ishod izbora. Direktor studija, čuveni Luj B. Mejer je po Menkovom mišljenju zlonameran licemer i spletkaroš, a takva retorika će u kombinaciji sa alkoholisanjem učiniti da Menk stvori nepopravljivu štetu. Flešbekovi nam služe upravo zbog toga da bismo stekli osećaj kako i zašto je Menk završio sam i da je remek-delo od scenarija u suštini rezultat njegovog ličnog inata.
Jedan od Menkovih citata je da za dva sata ne možemo videti čitav život neke osobe na filmu, ali sam mišljenja da sam Menk nije neko ko zaslužuje svoj biografski rad, naročito jer nije osoba koja će nam stvoriti simpatije – ili je pijan ili je u krevetu ili se bavi ljudima za koje nemamo objašnjenje ko su. Ranije sam pročitao da će sukob oko scenarija sa Orsonom Velsom predstavljati stub filma, ali ispostaviće se da je taj sukob sveden na jednu manju scenu, a da sam Orson ima samo epizodnu ulogu (što je posebna šteta jer je Tom Burk fenomenalan kao Orson). Takođe, o samom snimanju filma Citizen Kane ne dobijamo ništa.
Umesto onoga što sam očekivao dobili smo poslovno-političke teme kao što su obmane ili licemerje direktora holivudskih studija – mešanje Holivuda i politike u kojoj studiji čine sve sve zarad uspeha (npr. prodavanja filmova u Nemačkoj), dok političarima više odgovara rast nacizma u Evropi od potencijalne komunističke alternative kod kuće. Kada se ovome dodaju istorijska imena koja su opskurna i vrsnim poznavaocima zlatnog doba Holivuda, ono što dobijamo ne obećava neku veliku zabavu, naprotiv.
Finčer sin nam, kao što se i očekuje od njega, predstavlja pravi film iz 1930-ih godina, remek-delo stila i produkcije. Snimljen je kompletno u crno-beloj tehnici, sa dosta primetnih trikova u samoj kameri ili post-produkciji, a zvuk je takav da dijalozi imaju prilagođeni odjek. Svaki kadar uživa u svojoj sanjivoj atmosferi, naročito uz muziku dua Trent Reznor-Atikus Ros. Međutim, vizuelna blistavost ne ide u skladu sa likovima koji su uglavnom zaboravljeni i uz okolnosti koje ne razumemo u potpunosti.
Mank je novi film Dejvida Finčera koji izgleda stilizovano, nostalgično i tehnički savršeno, ali u kome nema ničeg sentimentalnog prema svom subjektu niti čezne za dobom koji predstavlja – daleko je od remek-dela kakvog sam očekivao, ali sam možda samo očekivao previše.
moja konačna ocena: 8/10
