Nominacije za dodelu Oskara vrlo često budu nepravedno raspoređene, ali u krajnju ruku predstavljaju koliko-toliko merilo za kvalitet filmova iz prošle godine. Naročito se to da primeniti u kategoriji stranih filmova koji bi ostali nepoznati širem auditorujumu da je eventualna nominacija izostala. Jedan od takvih bisera je ovaj estonsko-gruzijski film režisera i scenariste Zaze Urushadzea (Zaza Urushadze), jednostavan, ali moćan antiratni film koji se bavi građanskim ratom u Abhaziji tokom 1992. i 1993. godine.
Građanski rat je započeo tokom pada Sovjetskog Saveza i kada se Gruzija izdvojila kao samostalna država. Njen istočni deo, Abhazija, je izrazio želju da se potpuno osamostali i izbija građanski rat. U tom regionu, zbog povoljne klime, rastu raznolike biljne kulture, pa brojni ljudi tu dolaze da rade. Među njima su i Estonci koji imaju svoje sopstveno selo, ali ga napuštaju zbog nadolazećeg rata. U njemu ostaju samo Ivo (Lembit Ulfsak), stolar, i Margus (Elmo Nüganen), vlasnik plantaže mandarina, koji čeka da obere rod kao bi napustio ratom zahvaćenu zonu. Nakon jednog krvavog sukoba oni prihvataju dvojicu ranjenika, iako su oni iz suprotnih, zaraćenih strana, i smeštaju i u Ivin dom.
Ovo je veoma dirljiva priča o ljudima koji se nađu unutar ratnog vihora ni krivi ni dužni, koji ne podržavaju ni prvu ni drugu stranu. Urushadze, koji je i napisao scenario, nas suptilno uvodi u ovu nesvakidašnju priču tako što se centrira na likovima, sa moćnim narativom koji u prvi plan stavlja ljude, a ne sam rat. Upravo zbog toga ovaj projekat ne pršti od akcionih scena pucnjava ili borbi, što biste verovatno očekivali od filma kome u opisu stoji ratni, nego je sva pažnja konkretno usmerena na čovekoljublje, humanost i anti-ratnu propagandu, što je i osnovna poruka ovog filma.
Anti-ratna poruka možda deluje jednostavno, možda čak i neverovatno, ali prenesena je na dirljiv i emotivan način. Mi u ovom filmu imamo kontrastne scene koje pokazuju da rat može biti i tragikomičan u nekim situacijama. Upravo zbog toga ćemo videti neke neočekivane situacije i ispade koji će nam nehotice nabaciti osmeh na lice, iako smo pre nekoliko minuta videli teško podsećanje da nedaleko odatle besni rat.
Najlepša karakteristika ovog projekta je napredak likova kako radnja odmiče. Oni prolaze kroz teška vremena, kroz situacije koje nikad neće zaboraviti, ali vremenom postaju svesni da je najbitnija karakteristika čoveka dobročinstvo. Shvataju da ljude ne treba deliti, nebitno koje su religije ili nacionalnosti, i zaista je velika moralna satisfakcija gledati kako dvojica vojnika koji jedan drugom, onako ranjeni, prete smrću, vremenom shvataju da je mržnja često nametnuta pojava. Druga najlepša karakteristika je što se ova priča, i pouke koje se mogu izvući iz nje, mogu primeniti univerzalno.
Lembit Ulfsak u ulozi Iva prosto hipnotiše svojom smirenošću. Iako je svestan napete situacije koja se zadesila u njegovom okruženju i u njegovoj kući, on smiruje ljude, predstavlja njihov glas razuma, govori kako svi ljudi moraju imati jednaka prava. Već na samom početku mi vidimo njegovu flegmatičnost, i njemu nije bitno koga pomaže. Skromna ekipa glumaca (ukupno pet ljudi) je odradila svoj posao na vrhunskom nivou, ali je Ulfsak ostavio najbolji utisak.
Tangerines je tehnički mali film, ali njegova poruka i priča kojom se bavi je sve, samo ne mala. Odličan anti-ratni film kome će Leviathan i Ida biti oštri konkurenti na dodeli Oskara.
9/10
