Vunderking Vudi Alen (Woody Allen) je jedna od najposebnijih pojava unutar filmske umetnosti. Već više od trideset godina tradicionalno snima barem jedan film godišnje, neko bi rekao sa uvek istim likom, neurotičnim intelektualcem koji pesimistično, sa dozom ironije, gleda na svet. Taj uvek isti junak poput Čaplinove skitnice se sprda sa postulatima i uvreženim normama ponašanja, dozvoljavajući neograničenom sarkazmu da isplivava kad god glavni dasa dobije svoje cenjene minute na ekranu. Poslednjih godina Vudi, valjda shvativši da je (konačno) ostario za uloge mlađanih ljubavnika, traži, ali i pronalazi svoja alter ega u drugim glumcima.
Recimo, snimajući filmsku razglednicu Pariza, bazirajući se na tridesete godine kad je taj grad bio centar kuture i ukusa, glavnu ulogu poverio je rasčerupanom Ovenu Vilsonu, koji je bio dobar učenik i verovatno je imao zadatak da proučava Vudijevu glumu i da njegovu sitničavost, neurozu i analitičnost dočara adekvatno, kao i Džesi Aisenberg u nešto recentnijem Rimu. Blaga pogrbljenost, stalno mlataranje rukama i dosadno obletanje oko drugih, da ih uverava u ispravnost onoga što priča su trejdmark Vudijeve navalentne glume. Takođe, i njegova ljubav prema džezu, mjuziklima i američkoj postdepresivnoj fazi uvek pronalazi mesta u većini njegovih filmova. Ono što često kritičari smetnu sa uma je da je Vudi izuzetno napredovao i kao režiser (pogledati samo Match Point), i nikada nije samo bio dramski tumač, dok je s druge strane oštrica pera ipak malo otupela. Valjda i to dolazi sa godinama, što ne znači da zadnja njegova dela nemaju šta ponuditi.
U svom poslednjem filmu bavi se mađioničarstvom kroz prizmu somodopadnog ja znam sve i uvek sam u pravu Stenlija koga glumi uvek rečito ubojiti Kolin Firt (Colin Firth). Stenli je iluzionist, odan nauci i darvinovoj teoriji o evoluciji živih bića, nepoverljiv prema ljudina i skeptičan prema svemu neobjašnjivom. Ima veoma istančan nos za razotkrivanje varalica. Nakon nastupa na jugu Francuske najbolji prijatelj i kolega iz branše ga navuče da odu u Ameriku, a povod bi bio raskrinkavanje Sofi (Emma Stone), mlade devojke koja poseduje veštinu da priča sa duhovima, odnosno ima mogućnost da samo doticanjem nekog predmeta koji ima svoju priču ili u prisustvu te osobe da dobija vibracije i saznanja o njoj.
U filmu su zanimljivi odnosi Stenlija i njegove tetke koja mu jedino može ublažiti njegovu ironiju i bezobrazno podcenjivanje drugih, i svojim životnim mudrolijama navoditi ga da proispituje svoje stavove, ne samo sa intelektualnog gledišta nego i sa emotivne strane. Znači, Stenli je uveren da ga samo intelektualno komparativna osoba može privući, poput recimo njegove verenice Olivie (Catherine McCormack), a da za druge, po toj teoriji manje vredne osobe nema mesta. U upoznavanju sa Sofi nastupa kao krajnje britanski narcis, međutim, kako vreme odmiče, i usled nekih spiritualnih seansi za koje nema adekvatan odgovor i objašnjenje, ta njegova racionalizacija se počinje topiti, kao i njegove predrasude prema spoljašnom i duhovnosti.
Adekvatan naslov filma Čarolija na Mesečini je objašnjen kroz tumačenje lepote Sofi. Kada nam je svima jasno da je očito kapitulirala na njegov drčni šarm, na balu mu potencira kako joj svi kažu da jednostavno sija od lepote i da je jedini on nije ukrasio potrebnim epitetima. Na to Stenli u svom maniru odgovara da je primetio, kako je njeno lice najzanimljivije kada ga mesečina kupa oko 20:20 uveče. Jedan od najboljih odgovora koji izuzetno secira kako sa jedne strane možeš biti genije, a sa druge potpuni debil koji ne čita između redova.
Uzgred rečeno, Vudi Alen na kraju filma pronalazi solomonsko rešenje između emotivnog i intelektualnog ili između naučno dokazanog i onog što se rečima i teorijom ne može opisati. Ne možemo se oteti dojmu da je Vudi znalački provukao i svoje lične stavove koje ima o religiji i duhovnosti, a opet da nikoga nije uvredio sa tim. Sasvim sam siguran da njegove filmove ne gledaju zagriženi fanatici, isključivi liliputanci sa jednim smerom, nego ljudi sa izraženim ličnim stavovima koji se i ne moraju slagati sa njegovim postulatima.
Kasting u njegovim filmovima je uvek adekvatno pogođen. Firt je maestralan kao zajedljivi perfekcionista, Ema pun pogodak kao vispreni devojčurak iz provincije koja upoznaje svet, dok je malo razočarao sa sporednim likovima, gde ima dobro postavljenih karaktera, ali su se oni nekako neprimetno utopili u sami film. Već ranije sam pomenuo da Vudi u poslednje vreme sve više pažnje posvećuje režiji i detaljima na setu, nego poliranju scenarija, gde samo u nekim trenucima podseća na starog sebe i sa izbalansiranom dozom perfidnosti iskorišćava lojalnost svoje publike.
Film je vizuelno dosta bogat i romantičarski nostalgično nastrojen prema razdoblju tridesetih godina prezentujući nam oltajmere, odeću, bogate vrtove i dvorove koji osvajaju raskošnom elegancijom, a sve to upakovanom u modernu razbribigu od koje nas neće zaboleti glava. Možda pomalo i korak unatrag u odnosu na Blue Jasmine, ali sasvim dobro parče zabave za Alenove poštovaoce.
7/10
