Macbeth je pozorišna drama Vilijama Šekspira napisana pre 400 godina, koju mnogi smatraju jednim od njegovih emotivno najintenzivnijih dela. Ne previše komplikovana, relativno kratka, ali veoma krvava, ova drama se bavi usponom i padom istoimenog junaka, tačnije njegovim padom u ludilo koje prati čitavu priču. Osim pozorišnih reditelja njome su se bavili i mnogi filmski režiseri, među kojima su Roman Polanski i Orson Vels, a najnoviju ekranizaciju potpisuje Džastin Kurzel, malo poznati Australijanac.
Film otvara scena sahrane deteta Magbeta (Michael Fassbender) i Lejdi Magbet (Marion Cotillard), a nakon toga se radnja premešta na bitku između škotske kraljevske vojske i armije pobunjenika, u kojoj Magbet kao kraljev komandant izdejstvuje pobedu, ali sa velikim gubicima. Po samom kraju bitke mu prilaze tri veštice koje mu proriču sudbinu, govoreći da će jednog dana biti kralj Škotske. Magbet, pod uticajem ambicije i ubeđivanja Lejdi Magbet, odlučuje da preuzme stvari u svoje ruke, pa isplanira dolazak na presto nasilnim putem.
Svi smo već manje-više upoznati sa glavnim temama ove priče (ambicija, ubistvo, ludilo, tiranija, osveta), sa tim što je autor likovima Magbet i Lejdi Magbet pružio neočekivanu dubinu. Iako niste čitali dramu vi ćete se brzo povezati sa njom, lako ćete osetiti emocije likova, priča će zaista delovati istinito i bićete preseljeni u surovi svet srednjovekovne Škotske.
Šekspirov tekst je skup pažljivo biranih reči visoke umetničke vrednosti (pre svega mislim na govore likova) i scenario se u potpunosti oslanja na njega. Likovi govore izvorni tekst, tako da u filmu uopšte nema improvizacije ili dodatnih rečenica, što će dovesti do toga da imate utisak kao gledate pozorišnu predstavu smeštenu u neverovatno ubedljiv vizuelni ambijent. Iskreno, nisam očekivao da će ekranizacija biti toliko verna materijalu i, koliko god to bilo lepo i zanimljivo ljubiteljima književnosti, donekle ume da zamori gledaoca, naročito u kombinaciji sa veoma sporim tempom koji prati film.
Kinematografija je na izuzetno visokom nivou, a to se posebno vidi u scenama tokom bitaka. Macbeth kombinuje spore i duge snimke, usporene scene i sumorne predele praćene odličnom muzičkom podlogom, što sve zajedno čini jednu autentičnu, ubedljivu, nasilnu, nestabilnu atmosferu. Postoji i nekoliko scena snimljenih ručnom kamerom, a koristili su se i specijalni efekti (manje-više nepotrebno). Svidele su mi se i scene u zamku, koji po svemu sudeći predstavlja kraljevsku raskoš, a on je poluprazan, ogoljen, hladan i odbojan. Shvatio sam ga kao metaforu za psihijatrijsku bolnicu u kojoj se nalazi paranoičan čovek, kome ludilo ne dozvoljava da sagleda realne činjenice.
Majkl Fasbender iz godine u godinu sve više dokazuje o kakvom se glumcu radi. Pre samo desetak dana sam ga gledao u filmu Steve Jobs u kojem me je oduševio, ali ovde je možda i prevazišao sebe. Mišljenja sam da je teži zadatak ubedljivo predstaviti sve misli, emocije i motive osobe o kojoj znamo samo najosnovnije, nego, uslovno rečeno, imitirati poznatu ličnost. Majkl u ovom filmu veoma ubedljivo predstavlja Magbeta, čoveka bolesnog od ambicije kog je vlast pretvorila u tiranina.
Simpatična francuskinja Merion Kotiljar je izvrsna kao Lejdi Magbet. Predstavila ju je na takav način da se može smatrati glavnim junakom sa Magbetom, jednostavno je nemoguće ne osetiti sažaljenje prema ženi koja je postala žrtva kralja koga je praktično sama stvorila. Plejada odličnih britanskih glumaca ima učešće u filmu, a izdvojio bih Dejvida Tjulisa (David Thewlis) kao kralja Dankana i Pedija Konsidajna (Paddy Considine) kao Banka, Magbetovog saborca kog kasnije smatra izdajnikom.
Najnovija ekranizacija Šekspirove drame je predstavljena kao spora art-haus drama, veoma verna izvornom materijalu. Sa odličnom glumom i zanimljivim izborom vizuelnog predstavljanja tog sveta, Macbeth može biti odličan strpljivim gledaocima i poštovaocima Vilijema Šekspira, dok će ga većina gledalaca smatrati monotonim i krajnje predvidljivim filmom.
moja konačna ocena: 8/10
