We may lose the small battles, but win the big war.
Očekivala sam da ovo ne bude moj tip filma kada sam krenula sa gledanjem. Grdno sam se prevarila u nagađanju, ostadoh iznenađena samim filmom i emocijama koje je izazvao kod mene, a najviše me se svidela sama priča koja je ispričana na veoma poseban način, na način na koji ne biste očekivali, jer je podtema samog filma jako ozbiljan, sveopšte prisutni problem u svetu – rasizam. Takođe, mislila sam da se radi i o (polubljutavoj) ljubavnoj drami (sa akcentom na ljubavna), ali i tu me je Loving demantovao. Ovo je po žanru biografska drama, koja je svojim epilogom ušla u istoriju. Sudbina ovih ljudi i njihova borba je odredila sudbine mnogih ljudi posle njih na bolje i u tome leži najveći kvalitet i značaj priče ovog filma.
Virdžinija, jug Amerike, 1958. godina. Mladi Ričard (Joel Edgerton), inače građevinski radnik, odlučuje zaprositi svoju trudnu 18-godišnju devojku Mildred (Ruth Negga). To ne bi bilo ništa čudno da on nije belac, a ona crnkinja. Naime, 1958. godine u pojedinim američkim državama nije bilo dozvoljeno stupiti u brak sa osobom druge boje kože, a jedna od tih država je i njihova Virdžinija. Zbog toga se ovo dvoje mladih odlučuje venčati u Vašingtonu i zatim se vratiti kući.
Međutim, taj period njihovog početnog zajedničkog života ubrzo se pretvara u pravu noćnu moru, a kasnije i u pravnu i političku borbu protiv društva i države. Bivaju proterani iz rodnog grada, a nakon što su dobili troje dece i posle par godina životarenja u Vašingtonu – odlučuju se vratiti u rodnu Virdžiniju, bez obzira šta bi moglo da se desi. Za njihov slučaj se zainteresuje mladi advokat Berni Koen (Nick Kroll), koji ih nagovara da svoj slučaj predstave javnosti ne bi li dospeli do Vrhovnog suda…
Ovo nije prva ekranizacija ove priče. 1996. je snimljen prvi film o ovom slučaju naziva Mr. & Mrs. Loving, koji se nije proslavio, a Mildred (umrla 2008. godine) je prokomentarisala taj film rečima da je jedino istinito u filmu to što su pogodili koliko su dece Ričard i ona imali. 2012. godine je izašao dokumentarac The Loving Story, koji je te godine dobio i značajnu nagradu u svom žanru, a na kome se i bazira ovaj film iz 2016. godine.
Džef Nikols (Jeff Nichols) je u svojoj dosadašnjoj karijeri napisao pet sjajnih priča i pretočio ih u pokretne slike, respektabilne filmove sa svojom besprekornom režijom. Svih pet filmova (Shotgun Stories, Take Shelter, Mud, Midnight Special i ovaj) su u potpunosti njegovi. Neuplitanje drugih u njegov rad na istima možda jeste rizik (u smislu da možda ne može sve sam), ali u njegovom konkretnom slučaju, rizik se itekako isplatio. Zanimljivo je da je radnja u svim njegovim dosadašnjim filmovima smeštena na jug Amerike (Arkanzas, Luzijana, Misisipi, Virdžinija), odakle je i sam režiser. Smatram da nije slučajno što je to tako, tim potezima pokušava opravdati svoje sunarodnike sa juga koji su bili najkrvaviji u toj rasnoj borbi, a usput i ispričati, predstaviti nam o kakvom mentalitetu ljudi se tamo radi.
Moram priznati da mi se u filmu najviše svidelo to što se režiser puno više fokusirao na odnos ovo dvoje ljudi, a ne na podtemu rasizma i sve probleme oko istog. Oduševilo me je što ovo nije još jedan u nizu socijalno (ne)osveštenih filmova koji govore o rasizmu na taj Spajk Li vrišteći način. Jasno nam je svima da je rasizam i dalje goruća top tema, da je sveprisutan svugde u svetu i da se neće tako brzo (možda nikada) iskoreniti, ali agresivno potenciranje ove teme u filmovima samo donosi kontraefekat.
Meni je npr. 12 Years of Slave jedan od takvih filmova, koji nanovo ekspolatiše temu rasizma, a tako malo nam daje i donosi. Dok sa druge strane ovaj film radi upravo suprotno. Svojom nenametljivošću i jednostavnošću priča bitnu priču, sve značajno istresa pred nas, ali na miran i staložen način, bez velike pompe, senzacionalzima, šok efekata i takvim pristupom postiže više. On je pravi primer da je manje zapravo više i da neke stvari treba znati mudro upakovati da bi one postigle svoj krajnji cilj.
Kao što sre možda primetili, ovaj režiser ima dve glumačke netipične muze – radi se o muškim glumcima. To su Majkl Šenon, koji nije mogao da izbegne ni ovaj film (manja uloga novinara) i sve popularniji (i to sa razlogom) Džoel Edžerton, koji jednostavno briljira u ovom filmu. Osim pogođenog izgleda, koji služi da bi naglasio fizičku različitost između supružnika i to ne samo u boji kože, nego baš da bude pravi kontrast između Mildred i njega, pogođen je i sam karakter. Njegov Ričard ne priča puno, miran je, staložen, dobroćudan, a meni je na momente zaličio na skinheada sa onom vrištećom boje kose. Opet bih spomenula (ne)namerni kontrast ili se samo meni tako učinilo, svakako njegov performans je odličan i Džoel postaje sve bolji i svakom novom ulogom obećava da možemo i u budućnosti računati na najbolje od njega.
Rut Nega je jednostavno predivna. Ovu glumicu smo gledali u ovogodišnjem Warcraft-u i seriji Preacher i ona je zaista dobila svojih pet minuta slave ove godine. Nadam se i dosta sledećih godina, jer je njen talenat neupitan. Posmatrajući slike prave Mildred i njenog perfomansa u filmu možemo uvideti koliko se trudila da gestovima, pogledima, eskpesijama zaliči i da je verodostojno portretiše. Svoj posao je ponajbolje odradila, a nije zasenila svog partnera u filmu i to je je njoj samo još jedan plus od mene.
Veličina ovog filma i same priče je u njenoj jednostavnosti i običnosti. Jednostavnost ljubavi. Da, film jeste ispričan na dosta diskretan i suptilan način, bez imalo nabudženosti, velikih fejk kliše momenata, velikih monologa koji svojom patetikom paraju uši. Verujem da će mnogi zameriti neprikazivanje ljubavne strasti između ovo dvoje ljudi (sigurno je postojala), ali pošto je sav film u tom diskretnom tonu, režiser se držao svoje namere svedenosti do samog kraja. Ljubav može biti i nežna, suptilna, mirna, bez turbulencija. Takva je bila ova njihova, Ričardova i Mildredina, ali samo što se tiče odnosa između njih dvoje lično. Sve ostalo oko njih je bilo turbulentno, a oni su sačuvali svoju ljubav u svemu tome. Mislim da je zato režiser pribegao ovom načinu prikaza stvari, da istera svoje do kraja i, što se mene tiče, uspeo je u tome.
Ponovo me je kupio jedan običan film, koji možda jeste mali, ali odiše dušom. To današnji napucani blokbasteri i glomazni top filmski projekti sa najboljim glumcima i režiserima, uz sav novac, podršku, svu mašineriju koja ide uz njih, i dalje ne mogu imati.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
