Danas je u moru i hiperprodukciji filmova veoma teško napraviti nešto što se ističe, nešto što je na neki način originalno i svoje. Za kreativne nove nade filmske umetnosti jedan od izraza, preko koga mogu testirati svoje ideje i tako ispipati reakcije publike, je upravo forma kratkog filma. Za tu formu nije potrebno mnogo novca, ali je i te kako potrebno talenta i umeća da u par minuta predstavite sve ono što ste hteli, a da to bude efektno i kvalitetno. Tako sam nedavno naišao na dobar horor, Lights Out, koji je imao svoju verziju u obliku kratkog filma, koja je jednostavno fantastična. Kada sam pre par dana naišao na film koji ima isto svoju kratku, kontroverznu i nagrađivanu verziju, morao sam da ga odgledam i veoma mi je drago zbog toga.
Love Is All You Need je drama o odrastanju, sastavljena od više priča koje se preklapaju. Radi se o mladim ljudima koji odrastaju u određenom sistemu, a u sebi nose nešto drugačije koje se ne uklapa u norme tog sistema. Tako, različiti bivaju predmet ismejavanja drugih koji ih ne shvataju, ali i predmet maltretiranja koje preti da pređe liniju i postane nešto užasno. Tako imamo Džud (Briana Evigan), najboljeg kvoterbeka koledža, koja je u vezi sa Keli (Emily Osment), najpopularnijom devojkom na koledžu. Sve je savršeno i ide dobro za njih dve, svetla budućnost se nazire, sve dok u njihov život ne uđe Rajan (Tyler Blackburn), novi školski novinar.
Sa druge strane imamo devojčicu Emili (Kyla Kenedy), koja je drugačija od svojih vršnjaka, radoznalija i otvorenog uma. Umesto sa devojčicama, vreme provodi sa drugom Ijanom, a veoma je zainteresovana za pozorišno delo školskog profesora, koje se kosi sa društvenim normama, ali ne i sa njenim stavovima. Zbog svega toga Emili je konstantno na meti Ijanove starije sestre Paule (Ava Allan) i njenih minionsa koji je stalno maltretiraju. Emilino ponašanje i interesi za predstavu i blisko prijateljstvo sa Ijanom izazvaće niz katastrofalnih događaja. U svemu ovome veliku ulogu odigraće i lokalna sveštenica i siva eminencija lokalne zajednice Rejčel (Elisabeth Röhm), a njene instrukcije imaće ozbiljne posledice po čitavu zajednicu…
Režiju, scenario i priču potpisuje mlada autorka Kim Roko Šilds, ime koje ćemo, nadam se, upamtiti jer svakako ima potencijala, što je pokazala i ovim filmom. Dugometražni film je zasnovan na istoimenom kratkom filmu, koji je višestruko nagrađivan i koji je, baš kao i ovaj dugometražni, izazvao veliku buku. O čemu se zapravo radi – Kim nam je donela priču, koju smo videli do sada više puta. O odrastanju, o tome kako je biti drugačiji, o maloj zajednici uokvirenog razmišljanja gde sve različito biva odbačeno i progonjeno, o vršnjačkom nasilju, o ljudskim pravima, kršenju istih, itd. Međutim, zbog čega je ovaj film drugačiji? Odgovor je jednostavan. Zbog Kim.
Kim je došla na fenomenalnu ideju i stvari u svojoj priči je postavila potpuno naopačke. Zamenila je uloge, stavove i samu realnost i dobili smo nešto neobično, originalno i, rekao bih, veoma lukavo. Čak mogu da idem dotle da kažem kako nas je vešto sve iskoristila i upravila da idemo u njenom pravcu, ma koliko se možda opirali. Da ne otkrivam detalje, a mnogo će vam ipak biti jasno, reći ću ukratko. Kim je napravila svet gde su istopolni brakovi i veze realnost i prirodan način življenja, dok su veze između različitih polova zabranjene, devijantne i društveno, sistemski i religiozno neprirodne.
Mislim da vam je sve jasno. Kim je ovo uradila ciljano, pa i manipulatorski. Okrenula je uloge i za junake postavila one koji su nam većini, prirodni, bliski, normalni i za koje po prirodi ćemo da navijamo čitavo vreme, dok to verovatno ne bi bio slučaj, bar ne ni u blizu tolikoj meri, da ih je predstavila u stvari kakvi zaista i jesu. Potpuno je okrenula uloge, otisnula vas u čamcu usmerenog kretanja, a vi, ma koliko se podsvesno branili, po prirodi stvari prihvatate sve to i jezdite kuda je Kim i namerila. Moram priznati da odavno nisam gledao ovako veštu manipulaciju publikom, kako bi se svoji stavovi. kao i sama svrha priče uspešno predstavili gledaocu i za to joj svaka čast.
Inače, pored toga, filma je veoma dobro urađen i postavljen da ispriča na pravi način ono što je i želeo, da ukaže na velike probleme današnjeg društva, prvenstveno vršnjačkog nasilja, ali i LGBT prava i samih ljudskih prava. U tome su doprineli i glumci, a prvenstveno mislim tu na mladu Kajlu Kenedi u ulozi Emili i njenog Nemesisa, Paulu koju igra odlična Ava Alan. Čitava atmosfera je napravljena da se tenzija polako diže i konstantno osećate napetost i isčekujete da se nešto desi, osećate to, a isto tako znate da neće biti ni malo lepo, već naprotiv.
Sve funkcioniše u filmu i sve je usmereno da pošalje jasne poruke koje nam režiserka želi preneti. Jedina moja zamerka je što u je svoju priču postavila previše crno belo, tj. manjka one sive kojom je inače većinom ispunjen naš svet. Možda je to i bila namera, kako bi udarilo još žešće. Inače, sve priče je u neku ruku zasnovala na stvarnim pričama kojima je prisustvovala ili je za njih čula, tako da neki likovi i situacije odgovaraju i određenim istinitim događajima.
Kada sve zajedno uzmem u obzir, ovo je svakako za mene jedno pravo osveženje, koje dodatne bodove kupi na fenomenalno osmišljenoj ideji i manipulaciji, a time je i vredno vašeg vremena.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
