Moj prvi susret sa grupom The Beach Boys bio je davnih 80-ih godina gledajući popularni sitkom Full House, kod nas bukvalno i neinventivno preveden u Puna Kuća. U seriji je jedan od glavnih likova ujka Džesi (John Stamos) fan Elvisa Prislija, a samohrani tata tri maloletne kćeri Deni (Bob Saget) voleo je The Beach Boyse, koji su se u jednoj od epizoda i pojavili. Sećam se i delova sa njihovog koncerta gde se simpatična familija odlično zabavljala pevajući Surfin’ USA, Kokomo, California Girls, dražesne lakopamtljive pesmuljke kao dostojan odgovor britanskom svetski popularnom bendu The Beatles.
The Beach Boyse sačinjavali su Brajan Vilson sa braćom Karlom i Denisom, a tu su još participirali njihov prijatelj Alan Džardin i rođak Majk Lav. Pokretačka snaga grupe bio je upravo Brajan i film govori o dve značajne faze njegovog života koje se međusobno isprepleću dočaravajući nam osebujnost, genijalnost kao i kompleksnost njegove ličnosti, kojeg eminentni kritičari smatraju jednim o najinovativnijih američkih pop-rok muzičara svih vremena.
Love & Mercy spretan je naslov filma i lepo definiše ta dva turbulentna razdoblja u Brajanovom životu. Naslov Love se odnosi na onu fazu njegove karijere kada je bio na stvaralačkom vrhuncu radeći na albumu Pet Sounds (po vlastitom priznanju Pola MekKartnija njegovom najdražem albumu, koji je i uticao na kasniji zvuk Bitlsa), totalno drugačijem muzičkom izričaju, intimnijem od simpatičnih laganih nota koji su proslavili grupu, početku psihičkih problema, napada panike zbog unutrašnjih zvukova koji su verovatno posledica problematičnog odnosa sa ocem i njegove psihofizičke torture, odavanju narkoticima i preteranoj kilaži.
Drugi segment života odvija se dvadesetak godina posle. Brajan je pod nadzorom kontroverznog terapeuta doktora Judžina Lendija (Paul Giamatti) i njegovih radikalnih metoda. Lendi njegovu bolest klasifikuje pod paranoidnu šizofreniju koja se non-stop prati i on uvek mora imati sva saznanja o pacijentovim aktivnostima, eventualnim promenama u ponašanju, kao neki dosije o kriminalcu kome se tovare po potrebi sva dela i nedela. Brajan je praktično Lendijev projekat i bespogovorno kao dečačić u razvoju sluša njegove naredbe.
Na početku filma stariji Brajan (John Cusack) upoznaje još uvek zgodnu bivšu manekenku i sadašnju prodavačicu automobila Melindu Ledbeter (Elizabeth Banks) za koju pokaže naklonost i na nagovor svog tutora pozove je na spoj na kojem su prisutni i ostali iz tog tima telohranitelja posmatrača. Melinda isprva to uspeva podnositi i biva skoro, pa uverena u potrebu njegovog nadzora, ali joj se oči polako otvaraju i ona se na sve načine trudi da izgubljenog i zavisnog Brajana izvuče iz kandži manipulativnog i ljigavog doktora koji se preko grbače genijalnog uma očito želi obogatiti.
Najlepši delovi filma svakako pripadaju studijskim scenama u kojima se taj magični zvuk rađa, gde do izražaja dolazi Brajanov (Paul Dano) perfekcionizam, znatiželja, iskakanje iz klasičnih normi, stvarajući sve po osećaju i izbacivajući sve ono što se taloži na duši. Tome doprinosi i polaroidna fotografija nadovezana autfitom hipi kulture. Pol Dano je brilijantan u ulozi mladog Brajana. Drveni hod, usporena kretnja, ukočena leđa, izgubljenost u pogledu, nežnost kada oseća muziku i nemir zbog unutrašnjih glasova koje ne može kontrolisati, značaj je izuzetne metodične posvećenosti što verodostojnijoj interpetaciji žive muzičke legende.
Koliko je dobar bio možemo posvedočiti gledajući pravog Brajana Vilsona na odjavnoj špici filma gde izvodi jednu od svojih numera. Standardno dobar je i Pol Đamati koga je pravi gušt gledati u sporednoj ulozi odvratnog manipulatora, a još veće zadovoljstvo ga je mrzeti. Osmeh Elizabet Benks vredi milion dolara. Odlično komunicira licem i, što se tiče dijaloških scena, zahvalan je glumački partner, ne nameće se nego podjednako prepušta scenu svom muškom kolegi, isto zahvalnom glumcu Džonu Kjuzaku.
Značaj kako će neki biografski film pridobiti publiku ogleda se upravo u toj glumačkoj uverljivosti i eventualni suvišni delovi filma će se lakše svariti ako imamo raspoložen ansambl glumaca. Dobar potez režisera je i to što se ograničavao sa manje likova u priči koja se opasno mogla razvodniti recimo davajući prostor Brajanovoj bivšoj ženi (koju Kjuzak u više navrata spominje pojašnjavajući svoju prošlost i stanje u koje se doveo), tako da smo mogli osetiti karaktere i povezati se sa njima. Lično, nešto slabiji mi je deo sa starim Brajanom i njegovoj borbi sa bolešću, nego ovaj kad je bio u stvaralačkoj renesansi, iako se scene smisleno i lepo nadopunjuju.
Fejvorit scena u filmu mi je nastanak prvih nota singlice Good Vibration, džepne simfonije kako ju je zvao Brajan, koja je postala i njihov najveći hit.
Lovely second fleetwood napisao je Brajan na papiriću koji je zakačio na volan prekrasnog Flitvuda, sugerišući na drugu životnu šansu, šifrovanu poruku sa kojom diskretno i nesvesno upućuje vapaj za pomoć. Nikada nisam upoznala tako iskrenog čoveka sa divljenjem konstatuje Melinda u jednom od mnogih razgovora, stidljivo se zaljubljivajući u njegovu ogoljenu dušu. Ako verujete u onu davnu izreku da ljubav dolazi preko stomaka, što ne bi poverovali i u ovu da se ljubav javlja i onda kada se ne libimo izneti istinu o sebi ma kako loša bila.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]