Los Cronocrímenes iliti na engleskom Timecrimes je španski sci-fi triler u kome Načo Vigalondo potpisuje režiju i scenario i tumači jednu od sporednih uloga. Film je premijerno prikazan na Fantastic Festu u Ostinu. Za razliku od holivudskih visokobudžetnih trilera koji često znaju da razočaraju gledaoce, španski trileri imaju veliku bazu poklonika, pre svega zbog originalnih zapleta, neočekivanih raspleta i specifične atmosfere.
Na početku ovog filma pratimo Hektora koji dvogledom istražuje okolinu svog imanja i za oko mu zapada privlačna žena koja se presvlači u šumi. Zaintrigiran kreće da je traži i pronalazi je napadnutu, a i sam postaje žrtva napada misterioznog muškarca kome je glava prekrivena zavojima. Tokom bežanja nailazi na kuću za koju se ispostavlja da je istraživačka laboratorija, gde ga naučnik nagovara da se sakrije u metalnom bazenčiću sa poklopcem. Nakon izlaska iz njega, Hektor primećuje da se u njegovoj kući nalazi dvojnik…
Hektor nehotice postaje deo vremenske petlje i mora zaustaviti svoje drugo ja da i dalje postoji. Kao što smo navikli, ideja o putovanju kroz vreme je paradoks sa prividnim ili logičkim kontradikcijama, pa je neminovno da takvo putovanje napravi pravu pometnju u radnji. Los Cronocrímenes radi po starom dobrom principu u kome čovek koji putuje kroz vreme napravi grešku koju želi da popravi ponovnim putovanjem kroz vreme, što je pravi recept za katastrofu u najavi.
Kao što se i očekuje od španskog trilera, ovaj film nema praznog hoda. Scenario se sastoji od svega nekoliko likova i radnja je ograničena na dve kuće i malo šume, ali priča uspeva da nam sve vreme održi pažnju. Iako termin putovanja kroz vreme obično ide zajedno sa konfuzijom, ovaj film je relativno lak za praćenje i sve što gledamo se odvija brzo. Ne kažem da nema konfuznih momenata, naročito kada pokušavamo da provalimo čiji postupci su razlog konkretnih događaja u filmu, ali ne u meri koju sam očekivao.
Hektorove akcije se neizbežno objašnjavaju njegovom željom da održi dosledan vremenski sled događaja, koji bi, u osnovi, negirao čitavo njegovo postojanje ukoliko bi bio prekinut. Iako u početku deluje kao odbojan tip, teško je vremenom ne steći saosećanje prema Hektorovim kontinuiranim naporima da popravi štetu koju svojim putovanjima nesvesno prouzrokuje. Hektor nije mogao da sedi sat vremena mirno i da dopusti da se sve samo sredi, nego je morao da se umeša, pa njegovi postupci samo potvrđuju da svako menjanje prošlosti nikako ne možete izaći na dobro.
Ovo je onaj tip filma koji sa svakim novim gledanjem sve više dobija na kvalitetu jer konačan rasplet, koji hronološki ređa sve ono što smo pratili u filmu, razjašnjava sve eventualne nelogičnosti na koje nailazimo tokom gledanja. Dopalo mi se što autor drži situaciju pod kontrolom, u smislu da ne dopušta da logične ili nelogične komplikacije putovanja kroz vreme utiču na tempo filma ili našu pažnju. Vremenski zapleti nisu isforsirani već ostavljaju utisak da su spontani i misteriozni, sve je sasvim pristojno ispraćeno i u tehničkom smislu, naročito bih pohvalio ljude zadužene za šminku.
Los Cronocrímenes je niskobudžetni španski triler koji je veoma dobro osmišljen i prepun crnog humora i bizarnih tvistova – inteligentan film o putovanju kroz vreme koji ne dozvoljava da nam popusti pažnja.
moja konačna ocena: 9/10
