Inspirisan poljskim rediteljom Krištofom Kišlovskim i njegovim filmom Blind Chance o čoveku koji juri za vozom u tri odvojene priče i kako te priče utiču na život, nemački reditelj i scenarista Tom Tajkver (Tom Tykwer) kao svoj četvrti i najpoznatiji film snima Run Lola Run. Film govori o Loli (Franka Potente), koja ima svega dvadeset minuta da nabavi sto hiljada nemačkih maraka svom dečku Maniju (Moritz Bleibtreu), nakon što je Mani izgubio novac u metrou koji je morao da odnese mafijaškom bosu. Manijeva glava je ulog, a Lola mora da nabavi novac jer će u suprotnom Mani biti prinuđen da opljačka prodavnicu za koju je ranije čuo da okreće dve stotine hiljada nemačkih maraka dnevno. Ova radnja postaje inicijalna kapisla koja se u stilu Kišlovskovog filma opaljuje tri puta. Svaka priča ima drugačiji razvitak situacije i drugačiji kraj. Film je izuzetno dubok i pripada onoj klasi filmova koji se mogu posmatrati sa različitih nivoa. Na prvom nivou, film govori o ljubavi i o tome na šta su zaljubljeni spremni kako bi zaštitili svoju ljubav; na drugom nivou, film pravi filozofske varijacije o dve teorije: determinizam protiv slobodne volje. Bez obzira na to kako gledaoci gledaju na film, svako ga može shvatiti na svoj način i biti zadovoljan istim nakon gledanja.
Kao relativno mali film tankog budžeta koji čak ne dostiže ni dva miliona dolara, snimljen je za nemačko govorno područje u prepoznatljivim ulicama Berlina. Tanak budžet odrazio se na dužinu filma, ali sam scenario potpuno koegzistira sa budžetom, jer su scene snimane na istoj ruti, što dovodi do uvežbanosti, snimanja različitih scena na istom mestu koje se kasnije montiraju tako da izgleda kao da se dešavaju u različitom vremenu, dok se vrši enormna ušteda jer ekipa ne mora da se pomera sa lokacije na lokaciju i ne mora da se prilagođava novim okruženjima, podešava svetlost, planira položaj kamere, i još mnogo drugih stvari. Film konstantno prati odlična tehno muzika koja savršeno leži adrenalinskoj trci kroz Berlinske ulice. Za vreme u koje je smeštena priča, neka druga vrsta muzike potpuno bi promenila ritam filma i nanela drugačiju atmosferu. Scene bi izgledale divno uz Betovenovu sedmu simfoniju ili neku pop baladu, međutim takva muzička pratnja stvorila bi drugačiju emociju i sklonila fokus sa priče u kojoj Lola mora što pre da nabavi novac i stigne do Manija.
Tom Tajkver je pored režije napisao scenario za film i radio muziku kao jedan od ko-autora. Kada pogledamo imena glavnih karaktera, možemo da prepoznamo koliko je detaljno Tajkver kreirao ovaj film. U narodu postoji verovanje da porodično ime i prezime može da donese sreću ili tugu onome ko je njihov nosilac. Mnogi ljudi koji se bave proučavanjem imena i prezimena tvrde da prezime nema mnogo veze sa budućnošću onoga ko ih nosi, ali zato ime ima ogromnog uticaja. Iako ova tvrdnja na prvi pogled deluje sasvim besmisleno, ona je puna istine. Svako ime ima neko značenje i kao takvo, daje karakteristiku ličnosti koja ih nosi, a samim tim reaguje na podsvesnom nivou na onoga ko to ime nosi i modelira ličnost na neki način. Tajkver je verovatno bio svestan ove činjenice, tako da je Manija nazvao upravo tako, jer Mani je uniseks ime koje ima hindu poreklo, ali njegovo značenje bi moglo da se protumači kao engleska reč money, što znači novac. Mani je upravo taj koji je izazvao postojanje čitavog filma tako što je izgubio novac. Sa druge strane je Lola, što je ime španskog porekla izvedeno iz Dolores, a u prevodu na engleski znači sorrow, što predstavlja stepen više od tuge. Ova dva pojma upravo su direktno povezana sa glavnim elementima filma, i to uopšte ne predstavlja nikakvu slučajnost.
To što je Mani izgubio novac jeste klasična omaška, ona koju je Frojd prvi objasnio. Mani podsvesno ne želi da preda novac mafijaškom bosu iz nekih razloga koji nisu stavljeni u prvi plan, a možda jednostavno želi da sa tim novcem i Lolom pobegne iz živog blata u kome polako tone. Lola sa druge strane svojim izgledom i ponašanjem predstavlja deo kontrakulture koja utehu pronalazi u naručju lošeg momka. Njeni roditelji žive na visokoj nozi u nekom pomodarskom braku koji je zasnovan na prevarama i nedostatku pažnje koja se posvećuje deci. Kada Lola izlazi iz stana nakon što je dobila poziv od Manija, njena majka samo dobacuje koju rečenicu, praktično nezainteresovana za to zašto je njeno dete tako furiozno izletelo iz stana. Nismo videli kako je izgledalo Lolino tinejdžersko doba, ali iz ovih akcija i sveukupnog ponašanja, očigledno je da je bila zapostavljena u dobroj meri, što ju je navelo da se okrene alternativi i iskoči iz šina učmalog života koji joj je bio serviran.
Postoji ukorenjeno mišljenje da sve što se dešava jeste direktna božija akcija. Bez obzira da li se dogodila erupcija vulkana, zemljotres, bez obzira da li je neko dobio na lutriji ili opljačkan. Nekad kada je u pitanju neka teška situacija, narod voli da kaže kako je to bila božija volja ili da je tako moralo, ili da je tako najbolje. To je samo vrsta utehe koju osoba pruža sebi kada se dogodi neka nepredviđena situacija. Borba determinizma i slobodne volje praktično je neravnopravna, što ovaj film direktno sugeriše. Erupcija vulkana ne bi se dogodila da nije došlo do zemljotresa, a zemljotres se ne bi dogodio da se nisu pomerale tektonske ploče, a tektonske ploče moraju da se pomeraju jer na taj način funkcioniše planeta, i tako u krug. Ako je neko dobio na lutriji on postaje mamac, tako da vrlo lako može da bude opljačkan, ili izgubljen na nekom pustom ostrvu kada reši da proputuje pola sveta, ili doživi pljačku jer ima dobro imanje koje je kupio od novca koji je dobio na lutriji i samim tim sebe obeležio kao mamac. Mogućnosti u oba slučaja ne prestaju tu, već se nastavljaju u beskonačnost.
Kvantna mehanika sugeriše da se čestica ili talas ne mogu posmatrati kao samo čestica ili samo talas, već kao specijalni objekat koji se u određenom trenutku ponaša samo kao čestica ili samo kao talas. U ovom slučaju, kako je Ajnštajn sugerisao, sve je relativno, tako da u isto vreme determinizam pobeđuje slobodnu volju i slobodna volja pobeđuje determinizam. Slobodna volja znači da Lola može da izmeni rutu i ne preseče put automobilu, ambulantnim kolima ili ženi koja gura bebu u kolicima. Lola je mogla da dođe direktno do Manija i ne svrati do svog oca da ga zamoli za novac i da odgovori Manija od pljačke, pa onda da se vrate kod oca da ih zamole za novac. To bi bilo sasvim razumno i moguće, ali pre svega izvodljivo u slobodnoj volji. Mani bi zakasnio da preda novac mafijaškom bosu, ali ne bi sebe uvalio u još veće nevolje. Sama situacija u kojoj se film nalazi dokazuje da na ovom svetu sve teži ka propasti, ali ne zato što je takvo stanje stvari, već zato što je tako izazvan jedan ciklus nezgodnih događaja.
Da se Mani nikada nije uvalio u dilove sa mafijom, nikada ne bi morao da dođe u ovakvu situaciju, Lola nikada ne bi morala da trči, nikada se ne bi susretala sa likovima koje susreće tokom filma, nikada ambulantna kola ne bi morala da intervenišu i tako sve u krug. Sa druge strane, to sve se ne bi desilo da Mani nije izgubio novac, što samo dokazuje determinističku stranu filma i priče. Ako Mani ne izgubi novac, znači da se sve ovo neće dogoditi, u suprotnom, dogodiće se i biće još nezgoda, kako film pokazuje. Jedna nevolja izaziva dve nevolje, i tu leži determinizam koji takođe stoji kao glavni faktor priče i potkrepljuje gore navedenu teoriju da sve na ovom svetu teži ka propasti, a sve to kao modifikovano pravilo fizike da svako telo u pokretu teži da nastavi kretanje, a svako telo u mirovanju teži da ostane u stanju mirovanja.
U teorijama putovanja kroz vreme govori se o pojmu poznatom kao paradoks dede. Reč je o tome kako putnik kroz vreme može da ode u prošlost, slučajno ubije svog dedu i tako nikada ne bude začet. Međutim, jedna druga teorija koja se provlači kao česta tema serije Lost, kaže da putnik kroz vreme to ne bi mogao da učini, jer bi ga nešto sprečilo. Ovo je čisto deterministički pogled na situaciju, ali gledajmo još malo kroz tu prizmu na čitavu situaciju. Da bi neko sprečio putnika kroz vreme da ubije svog dedu, morao bi da bude prisutan tom događaju, što znači da će se umesto da nastavi dalje, on zadržati. Recimo da sve prođe kako treba, i taj čovek koji je sprečio slučajnu nezgodu nastavi do svog automobila, gde se prvobitno kretao, kao da se ništa nije dogodilo, što je malo verovatno jer bi pozvao policiju ili nešto treće. Spasilac ne nalazi svoj automobil jer ga je odneo pauk jer je istekao zakup mesta, onda spasilac mora da ide taksijem ili autobusom do parking službe tako stavljajući sebe u još veći problem i rizik.
Oni koji su mu nakačili automobil i odneli su umesto da produže dalje morali tu da zastanu, a možda bi otišli na neko drugo mesto gde bi se posvađali sa nervoznim vlasnikom automobila i tako sve u krug, da bi se svačiji životi promenili jer bi bili pomereni iz onoga što bi trebalo da se dogodi da se nije pojavio putnik kroz vreme, što bi na nekom dužem periodu moglo da znači sasvim drugačiju budućnost. To je poput teorije efekta leptira koja govori o tome kako je jedan mali i slab leptir svojim pokretom krila pokrenuo cunami na drugom kraju sveta. Ova činjenica pokazuje da je sistem hermetički zatvoren i da jedan događaj na jednoj strani znači da će biti drugačiji na drugoj strani, što momentalno znači da je uplitanje nekih spoljnih sila moguće samo ukoliko se te sile prizovu. Sve ovo prethodno pokazuje da jedan haos kreira novi haos i teži kreiranju haosa i praktično postaje nezaustavljivi začarani krug u kome je svako direktno ili indirektno kriv za neki događaj.
Nejasna je čitava ideološka pozadina filma. Tri priče se smenjuju sa tri različita kraja, ali nije poznato to da li film govori o hindu verovanju o reinkarnaciji, dešavanjima koja se odigravaju u tri paralelna univerzuma, kreiranju tri paralelna univerzuma kada sve previše pođe po zlu, ili nekom životu koji je poput igrice u kojoj igrač može da restartuje svoju igricu sve dok ne pređe nivo, odnosno reši problem. Podsetimo se da Lola odbija da umre na kraju prve priče što izaziva drugu priču. Reinkarnacija bi mogla da bude približan odgovor, budući da Lola u jednoj priči ne ume da rukuje pištoljem i traži pomoć od Manija, dok je u sledećoj svesna kako se barata pištoljem. U tri paralelna univerzuma i igrici ovo je moguće, jer je Lola iz prethodne igre mogla da nauči kako se barata pištoljem, pa je restartovala igricu, a u paralelnim univerzumima ona je mogla to da nauči u nekom od prethodnih događaja ili jednostavno da reaguje instiktivno.
Film prikazuje dosta referenci na film Vertigo Alfreda Hičkoka poput spiralnih stepenica kojima Lola juri, kafea Spirale iza govornice u kojoj Mani obavlja razgovor, kao i sliku Kim Novak iz ovog filma koja je naslikana za petnaest minuta nakon što je Tajkver zahtevao da se popuni prazan zid u kazinu. Nominovan je za BAFTA filmsku nagradu kao najbolji film van engleskog govornog područja. Publici i kritici se film dopao i slovi za jedan od najboljih nemačkih filmova. Prilično brz i ritmičan za ranije standarde, zastaje na trenutke kako bi se usporila radnja. Razgovor između Lolinog oca i njegove ljubavnice kao i razgovor između Lole i Manija upravo služe tome. Fleš slika kada Lola dođe u kontakt sa nekim od likova sa ulice ne usporava radnju, ali je premosti na suprotan pravac i deluje kao podritam koji treba da osveži već manijakalno trčanje ulicama Berlina. Broj dvadeset provlači se kroz čitav film. Mani za dvadeset minuta treba da opljačka radnju, Lola za dvadeset minuta mora da nabavi novac, u kazinu igra na broj dvadeset. Scena sa ruletom i kuglicom koja pada na broj dvadeset snimljena je u jednom od prvih pokušaja, bez ikakvog nameštanja.
Neki reditelji koriste osnovne boje poput plave i crvene da naglase mirnoću ili opasnost. Tajkver ovde koristi crvenu i žutu boju kako bi naglasio opasnost. Crvena je Lolina boja koja oglašava opasnost. Telefon, neki automobili na ulici i njena kosa su te boje. Sa druge strane je žuta boja Manijeve kose, supermarket koji planira da opljačka i telefonska govornica. Žena od koje je Mani pozajmio novac za razgovor je njegova majka u pravom životu. Franka Potente nije smela da pere svoju kosu nekoliko nedelja jer je boja bila osetljiva na vodu i izbledela bi posle svakog pranja. U filmu bi zatim njena kosa imala različite nijanse tokom različitih scena u različitim periodima, što nije smetalo Martinu Skorsezeu u jednom od njegovih filmova na početku karijere.
10/10
Autor: Zlatan Stajić
