Ako bi mi neko postavio pitanje Koji film najviše predstavlja francusku kinematografiju? bez susprezanja bih rekao Deca Raja. Jedan od najvećih kritičara tzv. adaptiraniih filmova i filmova poetskog realizma, morao se pokloniti ovom monumentalnom delu i skrušenim, pomalo zavidnim rečima priznati kapitulaciju nad umetnosti u iskonskom obliku. Dao bih sve svoje filmove, za režiju Dece Raja rekao je Fransoa Trufo, iskrenošću kakvom samo čovek iz iste branše, razoružan lepotom i fasciniranošću može da izrekne svome kolegi.
Ovaj film je sam po sebi senzacija jer sigurno spada u jedan od najkomplikovanije realizovanih snimanja u sveukupnoj istoriji filma. Snimao se u periodu 1943. i 1944. godine čitavih osamnaest meseci. Tada nije bilo moguće snimati u Parizu (zbog rata i okupacije) nego se snimalo na tzv. slobodnoj zoni juga (Višijevska Francuska). Za njega se izradila najveća studijska scenografija koja je do perfekcije preslikala pozorišnu četvrt Pariza iz 19. veka, tačnije ulicu Boulevard De Crime. Materijal se nabavljao na crnom tržištu, novac se nemilice trošio, dok je šarolika ekipa bila sklopljena od ljudi različitih svetonazora i stavova što se tiče rata.
U filmu je participirao italijanski kapital, kompozitor je bio jevrej Josef Kosma, koji je radio u ilegali pod pseudonimom. Scenarista i pesnik Žak Prever (Jacques Prévert) je bio živahni revolucionar, antipod Marselu Karneu (Marcel Carné)(prilično nepoznata činjenica da je pre karijere režisera pisao filmske kritike) egocentriku, perfekcionisti, u neku ruku čudaku koji se često iživljavao na svojim kolegama ako na setu nešto nije štimalo.
Kad je Italija kapitulirala, a saveznici napredovali prema slobodnoj zoni snimanje je bilo prekinuto i čak se pominjalo preseljenje na originalne lokacije, što bi naravno značilo dodatne troškove. Još jedan problem nastao je kad su se i sami producenti iz poražene osovine zla povukli i zbog toga je u pitanje došla sama realizacija filma. Ipak sa nacistima je napravljen dogovor, a lisac Karne sredio je garancije da može nastaviti sa projektom, sa tim da se premijera održi u nemačkom Parizu. Karne je namerno produžavao snimanje, iako je mogao završiti u zadanom roku, strpljivo čekajući saveznike da nakon iskrcavanja na Normandiji zauzmu glavni grad i da se prikazivanje slavodobitno održi u oslobođenom Parizu.
Nije samo bio problem iza, nego i ispred kamere. Jedan od važnih sporednih glumaca Robert le Vigan je zbog bliskosti sa nacistima pokušao emigrirati u Švajcarsku gde je i uhapšen, dok ga je zamenio Žanov brat Pjer Renoa (Pierre Renoir). Glavna glumica Arleti (Arletty) bila je ljubavnica nemačkog oficira, ali zbog svog zvezdanog ugleda izvukla se sa 1,5 godišnjom kaznom koju je služila u dvorcu za elitne zatvorenike. Međutim, ništa od ovog nije spriječilo da Deca Raja budu vrhunac kreativne saradnje između Karnea i Prevera. Nakon toga zajedno su snimili samo još jedan film, koji nije polučio željeni uspeh i svako je otišao na svoju stranu. Iako je kasnije realizovao još 15 filmova, Karne nikada više nije dostigao razinu kvaliteta kao što je imao između 1935. i 1945. godine. Francuski institut za kinematografiju je kako dolikuje detaljno restaurirao film prema negativima zvuka i slike, dok su pozorišne scene osvetljene u skladu sa praksom pozorišta u 19 veku. 1995. godine eminentni francuski kritičari na jubilarnu stogodišnjicu postojanja filma Decu Raja su proglasili najuticajnijim francuskim filmom svih vremena.
Deca Raja su višeslojna ljubavna priča upečatljivih karaktera sa margine društva koji su stanovnici Bulevara zločina, a sa druge strane to je priča o jednom romantizovanom razdoblju francuske pozorišne scene, za obični puk, ali i za one dubljega džepa i društvenog staleža. Participiraju dva autentična muška lika, legende toga doba, vrhunski umetnici za čije predstave su se otimale karte, glumac Frederik Lemetr (Pierre Brasseur) i pantomimičar Batist (Jean-Louis Barrault). Lemetr je slobodarski nastrojen mladić, bahato i zarazno šarmantan, slatkorečivi lupež, svestan svojim glumačkih kvaliteta. Samo je pitanje dana kad će se konačno dokazati na velikoj sceni. Uzima i uživa u onom što uhvati na putu, sklon je hedonizmu i živi kao da mu je poslednja minuta. Batist je ugledni član jedne pozorišne družine, gde se predstave izvode bez govora. Njegova tehnika je da se svaki mogući dijalog može dočarati eskpresijom lica, gibkim telom, naglašenom belom šminkom, savršeno izbalansiranim kretnjama koje su komične, tugaljive, jednostavno izazivaju intimniju povezanost sa publikom.
Njihov predmet žudnje je Garans (Arleti) koju upoznaju na način sukladan sa svojim karakterima. Batist je svojom duhovitom pantominom spasi zatvora zbog krađe i smrtno se zaljubi u nju, dok je Lemetr zameti na živahnom trgu gde prekrasno postavljena kamera klizi kroz ulicu i detektuje sva dešavanja (zanimljivo je napomenuti da je za film angažovano više od 1500 statista). Međutim, iako joj godi tepanje raspoloženog majstora epiteta, Garans žuri kod Lasenera (Marcel Herrand), kriminalca, prevaranta, džeparoša, pokvarenjaka sa kojim je veže posao. Oko sebe ima vojsku ljudi koji su njegove uši na ulici i za njega obavljaju prljave rabote. Lasener pod svaku cenu želi da ostane upamćem po nečemu, pa bilo to nešto gnusno ili nešto sasvim lepo. Piše ljubavna pisma po narudžbi, ali hladan i proračunat nema mesta u pozorišnim vodama, pa slavu želi postići mračnijim metodama.
Lasener isto tako žudi za Garans, jer ih na neki način povezuje i sudbina ljudi sa ulice, bez zadanog društvenog ugleda, mada se nikada ne bi žrtvovao za ljubav, jer ga ona odvlači od zadanih ciljeva. Garans je prošla njegovu školu preživljavanja i naučila mnoge metode kojima se, uz podarenu lepotu, zna služiti, ali ipak ispašta jer nije potpuno slobodna. Batist i Lemetr se upoznaju gde drugo nego u pozorištu kada predstava zarad netrpeljivosti dve familije glumaca eskalira u tuču na razini burleske (koja je karakeristična u američkim nemim komedijama), koju Lemetr svojom improvizacijom u kostimu lava spasi i zaradi sebi mesto u družini. Jedan od jačih sporednih likova je i prekrasna Natali (María Casares), isto tako fatalno zaljubljiva u Batista kao što je on u Garans. Igrom sudbine pod svetlima pozornice se nađe i Garans, gde će dobiti još jednog udvarača, ali ovaj put iz onoga višeg sloja, grofa de Mornaja.
Deca Raja traju 190 minuta i lagano se prati, iako prevladava mnogo intenzivnog dijaloga, naglašeno lirskog značenja koje je prožeto pesimizmom, optimizmom, simbolikom i filozofsko skrivenim ili direktno posvećenim izlivima ljubavi. Taj igrokaz reči često je bio otežavajuća okolnost romantizovanih melodramatskih filmova iz 30-ih godina jer je razbijao ritam, dok su glumci tu melanholiju preterano iskazivali. Ovde je bila poželjna zbog same teme koja se obrađuje i ljudi koji su bili deo toga sveta. Prever se razmahao kao nikad pre, pa je čak i sporednim glumcima dao izuzetno upečatljive role poput vođe pozorišta, varalice koji se pretvara da je slep, usamljene gospođe koja izdaje sobe za glumce, odanog sluge kriminalca Lasenera koji se gnuša nasilja, ali ga ipak obavlja, pa sve do samog grofa koji će sve učiniti za Garans, a ništa tražiti zauzvrat itd.
Karne je uspešno pretakao pozorište u film i obratno film u pozorište, tako da imamo scenu u sceni. Gledamo film i u filmu predstavu. Izuzetnu pantomimu Batista koji u samoj predstavi obleće oko svoje ljubavne heroine mešajući dramu i komediju. Sama Garans (u prevodu cvet broća) predstavlja kip divljenja, boginju koji neko drugi u samom komadu otima, ali i izvan nje i urnebesno smešan komad koji Lemetr već kao zvezda (želja mu je da odigra Otela, ali ne može dokučiti kako se čovek oseća kada je ljubomoran, ali i to se razjasni u filmu) namerno izmeni tokom predstave, ponizi autore i od svega toga napravi parodiju. Imamo dvostruko zadovoljstvo, da se osećamo kao publika u dvorani i kao gledalac ispred malih ekrana. Malo je takvih filmova, a u glavi mi se mota samo Red Shoes (1948) od još jednog veličanstvenog dvojca Pauel/Presburger, koji je dugo godina zajedno stvarao.
Od glavnih junaka jedino slepi idealista Batist (u toj glumi osetio sam čudan spoj Martina Sagnera iz Gruntovčana i Baster Kitona) ne shvata igru i kao loš pokeraš ulaže sve (nešto kao Dudek u Gruntovčanima) da bi dobio jedno malo parče zadovoljštine i mnogo bolnih rana posle. Sama poslednja scena govori o tom fatalizmu slepila nad svim lepotama što ga okružuju i nagonu kojemu se ne može odupreti. Lik Garans koji glumi Arleti je jedan od najupečatljivijih ženskih likova u istoriji kinematografije.
Ako smatrate sebe velikim filmofilom morate pogledati ovo bezvremensko delo.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]