This is Christy Brown, my son. Genius.
Kristi Braun je irski slikar i pisac koji je bolovao od cerebralne paralize, koja mu je skoro u potpunosti oduzela mogućnosti za normalni život jer nije mogao da stoji, hoda ili priča. U mladosti se kretao puzeći jer njegovi roditelji nisu imali uslova da mu kupe kolica, drugi su morali da ga hrane i iz ćoška je posmatrao kako članovi njegove porodice uživaju u sasvim običnim stvarima stvarima u kojima on ne može. Promena u njegovom životu nastaje kada shvati da prste svoje leve noge može da koristi umesto šaka, a to stopalo je izradilo slike i otkucalo knjige velike umetničke vrednosti.
My Left Foot je polu-biografska priča Džima Šeridana (Jim Sheridan) o ovom čoveku, nastala kao adaptacija istoimene knjige. Počinje tako što vidimo Kristija kao odraslog čoveka na dobrotvornom događaju, na kome upoznaje Meri koja čita njegovu autobiografiju. Zatim se radnja vraća u njegovo detinjstvo i tada hronološki ispričano vidimo sve probleme sa kojima se susretao Kristi, njegovu nadljudsku potrebu da se nekako iskaže, kao i veliku podršku njegove porodice i bliže okoline, među kojima se najviše ističe njegova majka. Triviju sam napisao što je kraće moguće kako bih svaki detalj iz njegovog života ostavio vama da otkrijete.
Priča o Kristiju Braunu veoma inspiriše, kao i svaka priča o čoveku koji je snagom duha uspeo da pobedi svoj hendikep i posveti se kreativnom radu, koji mu je konačno doneo međunarodno priznanje, a samim tim i egzistenciju ne samo njemu, nego i njegovoj velikoj porodici. Uporedo sa njegovim životom mi vidimo i društvene prilike koje su vladale u Irskoj tokom tih godina, kada su velike radničke porodice često ostajale bez prihoda i obroka, što je sa sobom povlačilo nerazumevanje i tenziju u kući. Kristi je odrastao u lošim materijalnim uslovima, ali brižna porodica je činila da se to toliko ne primeti.
Centralna karika filma je bezgranična ljubav između umetnika i njegove majke, koja mu je pružala veliku podršku. Insistirala je na tome da je on sasvim običan dečak i čak je štedela da mu kupi kolica po cenu gladovanja ostale dece. Iako su lekari pružali loša predviđanja po pitanju Kristijevog razvoja, ona ni u jednom momentu nije odustala od njega. Zbog svega toga Kristiju je njegova majka bila inspiracija (majka je prva reč koju je napisao u životu), kao žena koja je kroz ceo svoj život pružila sve dečaku bez nade.
Denijel Dej-Luis (Daniel Day-Lewis) je čovek čije ime uliva strahopoštovanje i koga mnogi smatraju najboljim živim glumcem. Njegovi izvrsni glumački kvaliteti, kao i dugotrajno posvećivanje ulozi kojoj glumi (method acting) čine svaki projekat u kome on učestvuje posebnim. On ostaje u karakteru i kad se kamere ugase, pa su ga tokom snimanja filma ljudi sve vreme zvali Kristi, insistirao je da se kreće u invalidskim kolicima, tražio je da ga drugi hrane i čak je nekoliko slika iz filma sam naslikao.
Kvalitet njegovog performansa je takav da bi film bio odličan čak i kada ne bi imao ništa drugo da pruži. On pleni ekranom, drži pažnju na sebi i vodi gledaoca kroz čitav film. Jednostavno je nemoguće ne osetiti veliko poštovanje prema ovom čoveku, čije su ekstremni načini glume ovde njemu doneli prvog Oskara. Odlični sporedni glumci mu pružaju veliku podršku, pre svih Brenda Friker (Brenda Fricker) u ulozi Kristijeve majke, koja je i sama dobila zlatnu statuu. Mene je oduševio Hju O’Konor (Hugh O’Conor) kao mladi Kristi.
My Left Foot je u svakom smislu odličan film sa emotivnom pričom koja se bavi životom nesvakidašnjeg umetnika, ali isto tako i film koji se bavi cerebralnom paralizom na način koji nije propaganda. Osim toga, upamćen je kao film koji je ceo svet upoznao da Denijelom Dej-Luisem.
moja konačna ocena: 9/10
