Last Night in Soho je britanski psihološki horor-triler koji potpisuje Edgar Rajt, jedan od odličnih mlađih filmaša čije filmove volim da pogledam – izdvojiću njegove radove poput Shaun of the Dead, Scott Pilgrim vs. the World i Baby Driver. Ovaj film je premijerno prikazan na festivalu u Veneciji u septembru, da bi nakon britanske premijere na festivalu u Londonu dospeo na bioskopske repertoare posredstvom kompanija Universal i Focus Features.
Radnja je smeštena u savremeni London i prati mladu, ambicioznu modnu kreatorku Eloiz (Tomasin Mekenzi) koja iz ruralne sredine stiže u velegrad. Kao introvert i autsajder ima problema da se prillagodi životu u studentskom domu, pa ga ona napušta i pronalazi skroman stan kod starije žene. Neočekivano, u stanu posredstvom snova uspeva da se vrati u šezdesete godine prošlog veka gde susreće pevačicu Sendi (Anja Tejlor Džoj). Iako na prvi pogled sve izgleda glamurozno, njeni snovi počinju da pucaju i da se pretvaraju u nešto mnogo mračnije…
Naša protagonistkinja se predstavlja kao Eli da ne bi zvučala staromodno, iako je sve vezano za nju upravo takvo – pronalazi utehu u muzici koja se završila davno pre njenog rođenja i stil iz te epohe je inspiracija za njene modne kreacije. Saznajemo da je njena majka takođe htela da bude modna dizajnerka, da je oduzela sebi život i da je Eli povremeno vidi u ogledalu, što nam sugeriše da Elinom mentalnom stanju ne treba previše verovati.
Elina putovanja u prošlost izgledaju kao fantastičan san, a filmaš koristi lukav način da je ubaci, ali da je u isto vreme i drži podalje od sveta prošlosti. Tehnički aspekt ovih putovanja se vrti oko genijalne upotrebe odraza i ogledala, kao i nekih ne baš jasnih scena kada Eli preduzima akciju iako je samo pasivni posmatrač Sendine priče. U početku sam mislio da je ideja da Eli zameni Sendi, ali postaje jasno da je cilj njenih snova da ona oseti Sendine nalete emocija, ushićenost zbog obećanja, kao i sve ono što je usledelo kada je njena priča poprimila mračan preokret.
Edgar Rajt koristi sebi svojstven vizuelni stil koji savršeno funkcioniše u njegovim komičnim radovima, a ispostaviće se da odlično funkcioniše i u filmu koji nema komičnih karakteristika. Tehnički elementi filma su zanimljivi i prijatni, počevši od dizajna i koreografija bljištavih Eloizinih snova koji postepeno postaju prava noćna mora. Kombinacija fantazije, trilera i Rajtovog stila nas brzo uvodi u dešavanja priče, ali ubrzo postaje jasno da ispod privlačnosti plitke površine nema previše elemenata u koje bismo mogli uroniti.
Elina priča se svodi na pasivno istraživanje dešavanja iz prošlosti, polovičnu romansu sa kolegom i nizom noćnih mora koje se intenziviraju kako film odmiče. S obzirom da Sendi ne postoji van Elinog krhkog psihičkog stanja, moram priznati da sve zajedno deluje kao niz jeftinih trikova. Sa druge strane je Sendina priča predvidljiva i površna, ali je zanimljivo što film funkcioniše u smislu da nam ne opada pažnja (sve do razočaravajućeg raspleta), uglavnom zbog režiserove veštine da nam uverljivo predstavi sopstvene nostalgične fantazije.
Last Night in Soho je psihološki triler koji je više kolekcija maštovitih ideja nego ekranizacija formirane kreativne vizije – zanimljiva kombinacija tehničkih i narativnih trikova sa frustrirajućom, nepotrebnom smenom žanrova u završnoj trećini filma.
moja konačna ocena: 6/10
