-I want you to be the very best version of yourself that you can be.
-What if this is the best version?
Nekoliko puta sam pisao o coming of age filmovima, podžanru drame koji se bavi odrastanjem i prelaskom u svet odraslih. To specifično životno doba svako od nas je doživeo na drugačiji način, različito se nosio sa njime, stekao je drugačija iskustva i za njega ga vežu brojna sećanja i emocije. Glumica i scenaristkinja Greta Gervig (Greta Gerwig) u svom režiserskom debiju donosi jedan takav film, kome je itekako pružila autorski pečat, jer je skoro, pa nemoguće oteti se utisku da je priča o Bubamari u suštini priča o odrastanju same autorke. Iza nje stoji mlada produkcijska kuća A24, koja se u poslednjih godinu iskristalisala kao udarna sila odličnih nezavisnih filmova.
Radnja je smeštena u 2002. godinu i prati sedamnaestogodišnju Kristin MekFerson (Saoirse Ronan), koja preferira da joj se obraćaju sa Ladybird (Bubamara). Ona živi u Sakramentu, umetnički je nastrojena i željna promene, ali joj životna situacija ne pruža priliku za to. Nezadovoljna iskustvima u katoličkoj školi i sredini koja joj ne pruža praktično ništa, odlučuje da se prijavi na koledže na istočnoj obali. Tokom filma pratimo njene odnose sa članovima porodice, završnicu srednje škole, prve romanse, učestvovanje u školskoj predstavi, kao i njene pokušaje da se negde uklopi i pronađe sebe.
Ono što Lady Bird izdvaja iz mora žanrovski sličnih filmova je utisak da autorka istražuje svoju prošlost, svoje adolescentske probleme, prva razočaranja i želju za prilikom koja nikako da dođe. To se vidi iz brojnih scena ili delića dijaloga koji su nekako previše iskreni da bi bili izmišljeni zarad scenarija ili ostavljaju utisak unikatne spontanosti, kao da se to sve nekada desilo, baš tim redosledom. Počevši od same uvodne scene u kojoj majka i ćerka slušaju audio verziju The Grapes of Wrath, preko sitnih doskočica njenog oca, pa sve do školske predstave u kojoj nastavnik na zameni daje instrukcije kao da sprema taktiku za meč američkog fudbala – sećanje na ovakve sitnice je pravo malo bogatstvo.
Pamćenje je sklono subjektivnosti, tačnije činjenici da često nešto pamtimo onako kako smo mi zamislili da se to desilo, a isto tako nešto ne mora biti 100% realno da bi bilo istinito. Što se tiče ovog filma, totalno je nebitno da li su se svi događaji u filmu zaista desili, jer nema mesta sumnji da su se ti događaji mogli desiti našoj Bubamari. Glavna junakinja može biti Greta Gervig lično, može biti daleka memorija o osobi koja je bila, koja je eventualno prošla kroz filter životnog iskustva, a isto tako može biti umetnička ekspresija kako se ona osećala u tim godinama – konfuzno i haotično kao poslednja godina u srednjoj školi naše junakinje.
Bubamara otvoreno pokazuje svoje emocije, nesvesna da njen stav i pojedine rečenice mogu uticati na druge. Tu pre svega mislim na njene roditelje, koji se trude da joj pruže pristojan život, iako žive na pogrešnoj strani šina u Sakramentu. Scena u kojoj je njen dečko citira je prilično jaka, jer vidimo koliko je njenim roditeljima neprijatno zbog toga. Rediteljka tu scenu pušta koju sekundu duže, čisto kako bi se osetili kao da virimo u njenu kuću i posmatramo njihove reakcije. Gotovo refleksno se saosećamo sa tim ljudima i, koliko god glavna junakinja bila emotivna ili buntovna, smatramo je nezahvalnom i bezobraznom, što povlači misao da se i sami zapitamo koliko puta su naše reči svesno ili nesvesno pogodile naše roditelje.
Saorsi Ronan je perfektno odigrala Bubamaru, pruživši joj, pre svega, postojanu kombinaciju tinejdžerske haotičnosti i ranjivosti. Pod haotičnost podrazumevam činjenicu da njen anarhizam i asocijativnost vremenom prelazi u otvorenu potrebu da se prilagodi svetu u kome je ona marginalac, dok je ranjivost karakteristična po svojoj anksioznosti i nesigurnosti. Kao i većina nas u tim godinama koje su pune uspona i padova, Bubamara se u jednom momentu oseća bespomoćno, dok već u sledećem može osvojiti čitav svet.
Lady Bird je odlična indi coming od age drama koja izvrsno prikazuje turbulencije adolescentskih godina, odnose koji nas definišu, kao i činjenicu da smo svi jedva čekali da postanemo odrasli, nesvesni da ćemo posle žudeti da se vratimo u te godine.
moja konačna ocena: 9/10
