Koprodukcije su bile normalna pojava 60-ih godina. Tabori evropskih kinematografija nudili su tzv. trampe svojih vedeta za druge zvezde iz prijateljskog tabora i tako su nastajali zanimljivi filmovi koji su zbog te svoje atraktivne egzotike bili rado gledani. Nominalno u tome je prednjačila italijanska i francuska kinematografija, a kako se vremenski liberalizovala golotinja i naznačena erotika dobivala sve veći značaj kao sredstvo filma, tako su na red i došle i ekranizacije kontroverznijih romana.
Romanom Dosada Alberta Moravie pozabavio se ugledni Damiano Damiani (Damiano Damiani) koji je sarađivao i na scenariju. Dream Team se okupio pod patronatom moćnog producenta Karla Pontija, a snimalo se na lokacijama grada prema kome svi putevi vode. Iz Amerike je stigla dama velikih krupnih očiju koja je bila već u zenitu karijere, Bet Dejvis (Bette Davis), ali upravo u tom trećem stadiju snimala je najraznovrsnije filmove. Nemačku je predstavljao popularni i ugodni oku Horst Buholc (Horst Buchholz), već dokazani karakterni glumac koji je već uspešno šarao po Evropi, i mlada seks bomba, francuskinja Katrin Spak (Catherine Spaak) kao pandan Brižitki.
Upravo dosada pokreće čitav niz događaja koji će kao zemljotres strmoglaviti na maminog sina Dina (Buholc), zatvorenog mladića koji se silom prilika odupire svom bogastvu i na jedan licemeran način mu se ponovno vraća. Dino želi da živi boemski, da slika, da proživljava siromaštvo jer je kobajagi pročitao neku biografiju o nekom vunderkingu i sad je umislio da je i on osobenjak, umetnik koga niko ne razume. Kada mu ponestane novca ode u svoje bele dvore kod majke sa kojom ima mehanički odnos i snishodljivo se odnosi prema raskoši kao najvećem neprijatelju. Majka (Dejvis) je staložena, visprena osoba, naoko smirene vanjštine koja postavlja mamac u vidu zgodne sluškinje ne bi li svog sina vratila pod isti krov, ali i to se izjalovi.
I tako Dino slika, a usput uništava platna i stalno se poput zatvorenog kruga vraća na početak, praznu belu površinu koja može da znači ispraznost njegove duše. On kao da je svestan toga jer je oko sebe napravio zidine hladne i uverio se u nemogućnost da nekoga voli i da za nekim pati. Međutim, pažnju mu skreće otvoreno koketna devojka Sesilia (Spak) koja posećuje starog slikara Belestrijerija preko puta njegovog ateljea. Zaintrigira ga Belestijerijev ljubomorni pogled prema njemu, pretpostavljajući da su oni ljubavnici.
Kada on iznenada umre, lagano preuzima njegovo mesto i počinju da ga zabavljaju zgode i nezgode sa njom gde mu ona bespogovorno i u detalje obrazlaže vezu sa starijim čovekom. Misleći da vodi igru i da svakoga trenutka može iskočiti iz nje, izdaje ga upravo najjači adut koji je imao u rukavu. Marioneta postaje manupulator, a njegova navodna hladnoća i proračunatost su se istopile u prah zaljubljenosti koja kao droga diriguje njegovu opsednutost u totalu prema Sesiliji.
Paukova mreža Damiana je vešto isprepletena kroz čitavo trajanje filma. Kao muškarac podlegao sam atmosferi i osećao sam se poput glavnog junaka, onako zaista zarobljen u kandžama velike mačke, nespretan i izgubljen u prevodu. Lepo je Damiani pravio sinergiju srastanje u scenama, koja me je pomalo podsećala na Vajlderove postavke. Kamera pored prozora snima ulicu i osobu na njoj, a u kutu levom ili desnom je profil druge osobe u krupnom planu. Film je za to vreme otvoreno govorio o tabuima ljudske psihe zagrebavši po dnu tih mračnih poriva, seksu, nemogućnosti realizacije svojih snova, jer su stvar iluzije koja je pomešana sa percepcijom vlastitih ograničenosti, edipovim kompleksom, demonima koji mogu biti posledica lošeg iskustva u detinjstvu, ovisnosti koja razdire u totalu i utiče na razum, a kad ne upravljamo tim sponama rasuđivanja, činimo fatalne greške.
Režiser namerno ukazuje i hedonistički nas zavodi sa raskošnostima Dininih dvora, jer stvarno izgleda da taj mladić nema šta drugo da ponudi. Scena u majčinoj sobi je vrhunac bezobrazluka i nipodaštavanja samog sebe kroz jadno pokrivanje nagog ženskog tela novcem, da bi se na tako jeftin način kupilo vreme osobe čije nas karakterne osobine šokiraju iz sekunde u sekundu. Nije čudo da je lepota nekada opasna kao zmija otrovnica, zarije svoje zube i pušta tu tekućinu da kola po krvnim sudovima i u stanju šoka zadaje smrtni poljubac. Samo površne, labilne i neiskusne osobe se podaju na takav način da im čari iskrivljene zaljubljenosti upravljaju mislima koje su zavedene hirom lažljivih očiju. Naravno, ali samo kratkotrajno pod tu čar padaju i oni čvršći. Životno iskustvo razbija iluzije i zatvara ih u kutiju grešaka kao podsetnik da se ne skrene sa puta.
Mi gledaoci, kao i glavni junak, prepoznajemo simboliku koja je predstavljena poput saobraćajnih oznaka za opasnost, ali i gledamo njegovo nepoštivanje tih znakova. Odlično je Damianovo izjednačavanje Sesilijinog tela sa razbreklom granom na plaži kao šuplja praznina, dok more, sunce, pa čak i pesak ima više emotivne živosti od bića koje diše. Možda podsvesno svaki muškarac u svojoj ženi traži svoju majku, pa tako za završetak filma ovo zvuči kao sasvim logično objašnjenje.
Ovo je zaista fimčina koja nas prvo dobro preplaši, a nakon koje baš onako duboko odahnemo. Neka bude glavno geslo pazi za koga se vežeš.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
