Svaki ljubitelj epske fantastike, istorijskih filmova i avantura koji uključuju vitezove, mačeve itd. zasigurno je pročitao ili odgledao neku verziju legende o Kralju Arturu i Maču u kamenu. Ja jesam sve, što se tiče filmova i serija. Još dok sam bio klinac, bačena je magija na moje filmsko Ja filmom Excalibur, dok su zvuci Karmine Burane odzvanjali danima. Posle toga bio je super crtać Mač u kamenu, pa nekoliko verzija filmova i serija. Poznatu legendu su svi hteli pokazati na drugi način, kako bi se izdvojila. Tako smo imali i onu, koja se meni takođe sviđa, sa Klajv Ovenom. Tu se pokušalo staviti sve u istorijski kontekst i dati legendi dašak istine. Sve tako do ovog poslednjeg, opet drugačijeg prikaza, koji nam donosi Gaj Riči (Guy Ritchie), po imenu King Arthur: Legend of the Sword.
Vreme je kad je Engleskom vladao Uter Pendragon (Eric Bana). Vreme kada je došlo do sukoba ljudi i čarobnjaka, koji su do tada živeli zajedno. Uterov brat Vortigern (Jude Law) je nemilosrdno proganjao i ubijao čarobnjake. Tada čarobnjak Mordred podigne veliku vojsku i napada Utera i njegov dvorac Kamelot. Mordred podiže velike zveri magijom. I Kamelot bi pred padom. Al Uter podiže svoj mač, darovan od čarobnjaka Merlina i porazi Mordreda. Tu istu noć magija rodi još jedno čudovište, mač pade u ledenu vodu, a jednog dečaka reka odnese daleko, sve do obala velikog grada. I tada poče Legenda o maču…
Kao što rekoh, postoje razne verzije stare legende, razni pokušaji da se baš ta istakne, pa tako i ova. Ovaj put Legendu o maču nam donosi Gaj Riči na sebi svojstven način. Gaj ima poseban stil i neguje ga od samog početka kroz većinu svojih filmova. Iako žanrovski različiti, svi njegovi filmovi imaju taj neki prepoznatljiv šmek, a on se prvenstveno temelji na uličnoj filozofiji londonskih ulica. Taj uličarski fazon i žargon krenuo je filmovima Dve Čađave Dvocevke i Sneč, a kasnije i preko Revolvera i Rokenrole, pa sve do velikog poduhvata i nove verzije Šerlok Holmsa. Brzi dijalozi, trikovi, prevare, ulični genijalci namazani u hiljadu boja, koji će vas obrlatiti u tren oka.
Većina njegovih junaka je takvo. Buntovnici sa ulice, britkog uma, problematični, ali u srcu ispravni. Da ne odstupa od svog pokazao je i u Šerlok Holmsu. Angažovao je Roberta Daunija (još jednog problematičnog) i doneo nam do tada neviđenog Šerloka, koji nije uštogljeni džentlmen, doteran na ivici opsesivno-kompulzivnog. Ne, njegov Šerlok je, kao i svi njegovi ulični heroji, problematičan, svadljiv, prevarant, nestalan, ali genijalnog uma i čista srca. Šerlok koji je deo tog uličnog univerzuma Londona, koga poznaje do srži.
Nije bilo iznenađenje u njegovom poslednjem filmu, iako se radi o poznatoj epskoj legendi, prepoznati taj njegov stil i videti njegovu uličnu verziju kralja Artura. Da, našeg velikog junaka je smestio, od malih nogu, na ulice Londoniuma, gde je isti odrastao sa bezbroj izazova, postao heroj ulice ili veliki vladar malog sveta. Problematičan, kavgadžija, prevarant, nestalan, ali opet britkog uma i čistog srca. Takvi su i njegovi kompanjoni, a takvi i neprijatelji i budući saveznici. Svi sem onog velikog ultimativnog neprijatelja, koga još ne zna da mora poraziti.
Možda se neće svi složiti sa ovim prikazom legende. Ista ima određenih propusta ili, bolje rečeno, stvari koje su zanemarene na uštrb glavne priče. Likovi koji tvore ovu priču su mnogobrojni, pa samim tim neki i ne dobiše dovoljno vremena. Neki motivi ostaše nejasni ili, bolje rečeno, nisu stigli da se otkriju potpuno. Neka važna mesta, svetovi i likovi ostaše na mašti gledaocima i o njima ništa mnogo ne saznasmo. Neke se strasti ne rasplamsaše. Međutim, da li je Gaj napravio bioskopski hit u kome ćete puna dva sata uživati u velikoj avanturi? Sasvim sigurno mogu reći da jeste. Prvi vikend na blagajnama nije prošao kako treba i zli jezici već najavljuju promašaj godine, obzirom na 175 miliona težak budžet. Kritika nije bila velikodušna, ali publika je prilično zadovoljna, a to ako mene pitate je jedino bitno.
Novi Artur je nekarakterističan za svoju legendu. Kao što rekoh, sav je Riči style i Čarli Hanam se u takvoj ulozi dobro snašao. To i ne čudi, jer je u Sinovima Anarhije godinama igrao sličnog viteza, samo na motoru. Njegov Artur je odrastao na ulici, ali od malih nogu je, zahvaljujući svojoj pameti, a i sudbini predviđenoj za njega, učio na svakoj grešci i nije je ponavljao. Brzo je uspeo da bude vladar malog sveta na čije obale ga je izbacio mali čamac. Upravo to odrastanje je jedan od više upečatljivih delova Gajeve priče. Ona možda ima nekih propusta i nije baš vezivni materijal od vrhunski kvalitetne vrste, ali ona ima zaista delove koji ostavljaju bez daha, što slikom, što melodijom i načinom njihovog kombinovanja.
U daljem razvoju priče na scenu stupa plejada trenutno najboljih britanskih glumaca koje smo poslednjih godina gledali u mnogobrojnim serijama i filmovima. Njihovi sjajni performansi su svakako možda i najjači adut ovog filma. Ne zna se ko je bolji. Od malih ,pa do velikih uloga, svi koriste svoje sekunde najbolje što umeju. Ima ih mnogo, u svakoj sceni po neki, pa tako i te scene jednostavno moraju biti dobre.
Akcione sekvence su dobre, adrenalinske i skoro da kažem kao video spotovi, jer mnoge su praćene i uklopljene sa odličnim i brzim ritmovima, možda nespecifičnim za ovu vrstu filmova, ali za Ričija itekako. Tako ćete se naći da cupkate nogama i njišete glavom u ritmu dok vam pred očima sevaju mačevi i proleću razne živuljke epske legende. Scenografija i kostimi samo su završni detalj kompletnog i odličnog paketa.
Kažem opet – biće nezadovoljnih. Ima propusta i mogle su neke stvari ovako ili onako. Međutim, King Arthur: Legend of the Sword ima svoje adute i koristi ih u punom sjaju. Riči je ostao dosledan svom stilu i u delovima podsetio na svoje početke. Donosi nam još jedan brz i efektan film koji svesno stavlja na stranu dubinu i širinu, direktno napada na vaša čula, a ona mogu samo da priznaju poraz i budu osvojena.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
