Režiser i scenarista Džon Krokidas (John Krokidas) odabrao je za svoj debitantski projekat priču utemeljenu na istinitim događajima. Polazeći od priče koju potpisuje Ostin Ban pratimo buran period vremenski razmešten u ratnu 1944. godinu. Na univerzitetu Kolumbija u Njujorku mladi student Alen Ginzberg upoznaje trojicu istomišljenika sa kojima će udariti temelje kasnijem beat pokretu. Lusjen Kar, Vilijam Barouz i Džek Keruak čine famozni triling koji su pored pomenutog Ginsberga hrabro preuzeli uloge vizionara, odbacivši konformističku ljušturu tradicionalne književnosti i zakoračili u avanturu, revolucionarno menjajući malograđanske (snishodljive) poglede na svet i uopšte smisao života. Jedan nemio događaj okončaće se ubistvom iz strasti. Društvo će se naći na raskrsnici kada najveći boem među njima Lusijen zaglavi u zatvor, čime će naprasno biti završena njegova revolucionarna karijera…
Oduvek je ekranizovanje biografija znamenitih ličnosti predstavljalo poseban izazov za filmadžije. Često puta smo bili nemi svedoci oštrih polemika kako je priča o nekom poznatom liku nedovoljno autentična, iskrivljena, poluistinita i tome slično. Ambiciozni režiser je svesno uzeo vruć krompir u ruke, čvrsto uveren u visok potencijal čitavog projekta (čak je i jedan od producenata). Podatak da je imao na raspolaganju obimnu biografsku građu o pretečama beat pokreta (naziv je nastao po jednom hotelu u Parizu u kome su obitavali junaci iz filma), uvid u pozorišne predstave koje su već obradile temu na prigodan (umetnički) način, kao i ranije filmske radove o sudbinama slobodoumnih vizionara, objektivno mu je davao pristojnu polaznu osnovu. Što bi se reklo dobar vetar u leđa da kreira višeslojni i prevashodno provokativan, a u isti mah privlačan narativ. Mišljenja sam kako je ukazanu priliku tek delimično iskoristio.
Prateći dešavanja iz vizure Alena Ginsberga akcenat je stavio na njegov kompleksan odnos s harizmatičnim Lusijenom. Barouz i Keruak su tendeciozno skrajnuti u drugi plan što realno može da zasmeta gledaocu koji hoće da stvori kompletnu sliku o grupi talentovanih, slobodnomislećih mladih ljudi, spremnih da se putem pisane reči izbore za drastične promene ustaljenih normi ponašanja i načina razmišljanja. Homoseksualne sklonosti male grupe prijatelja (ne računajući Barouza koji nije imao sreće u braku) ovde su upotrebljene više kao forma, s očitom namerom režisera da isprovocira šok i nevericu, naročito ako imamo u vidu da je to vreme kada još besni Drugi svetski rat.
Dakle, tradicionalne moralne vrednosti duboko ukorenjene u krugu porodice bile su široko rasprostranjene u ondašnjem, konzervativnom američkom društvu. Oni jesu bili zaista drugačiji, i to ne samo po načinu razmišljanja, već i po ponašanju i pogotovo po usvojenom boemskom stilu življenja. Dekor sobe činili su obavezna čaša alkohola i nikotinski dim, a čak se daje i diskretan uvid na začetke eksperimentisanja sa halucinogenim sredstvima.
Režija je uspela da nam dočara tek delić autentične atmosfere koja je vladala u progresivnim, umetničkim krugovima, po običaju razmeštenim u prestižnim klubovima gde su afro-američki džezeri pravili prikladan štimung. Teško je osporiti više nego korektno iznete uloge. Stičem utisak kako je Danijel Redklif (Daniel Radcliffe) dorastao teškom zadatku, jer je upečatljivo oslikao Ginsberga, ne libeći se da na tranzicionom putu svoje karijere prihvati i rolu mladića s izraženim homoseksualnim sklonostima. Dejn DiHan (Dane DeHaan) je nekako napadno teatralan, pa iako je to njegov lik tražio ipak smatram da ne zavređuje pohvale, a još manje kritike.
Džek Hjuston (Jack Huston) i Ben Foster (Ben Foster) su solidni u granicama koliko su mogli, obzirom da i nisu imali preveliku minutažu. Majkl Si Hol (Michael C. Hall) se nametnuo uverljivom glumom, jer je njegov Dejvid Kamerer otelotvoren na pravi način (tip je opsednut i ne može da zamisli život bez voljenog mladića), bez obzira što je režija propustila da njegov odnos sa Lusijenom detaljnije prikaže, sve se svelo na psihotične napade i žestoke svađe. Od ženskih likova priznajem da je Dženifer Džejson Li (Jennifer Jason Leigh) impresivno iznela tragičan lik žene koja se bori sa ludilom na sebi svojstven način.
Uočljivo je da se vodilo računa i o postavljenoj scenografiji, kao i dizajnu prikladnih kostima, jer su momci bili odeveni baš kako i priliči raskalašnim buntovnicima. Ako se zanemare scenaristički propusti, ova biografska drama ima solidne adute zbog čega možete da joj ukažete vaše poverenje. Ono što je nepobitno jeste da se radi o intrigantnom filmskom štivu, pomalo misterioznom i znatno više zavodljivom, i traži bezuslovnu pažnju pod uslovom da rešite da ga ispratite do samog kraja. Mentalni napor je ograničen na trajanje od stotinak minuta, što je sasvim prihvatljivo za ovako koncipiranu filmsku storiju.[yasr_multiset setid=0 show_average=’no’]
Autor: Boban Marković
